Maganik
i Prokletije, april i maj 2008.
(tekst
i fotografije - Dobrica Dabović)
Maganik
sam mnogo puta gledao sa raznih strana sveta,
divio mu se, čitao o njemu, pričao, skoro se
zaljubio … ali nikad nisam bio na njemu.
I
onda ga je Djuro organizovao za Vaskrs. Pokušali
smo da krenemo vozom u četvrtak uveče (Aca i
ja), ali dvojne, trojne rezervacije, kašnjenje
od 2 sata u startu, lako su nas opredelili da
pokušamo sutradan autobusom i to iz centralne
Srbije. A sutradan, do Ušća (jedno 250 km od
Beograda), gde smo najzad uskočili u prepun
autobus, vozila nas je Sunčica (terali bi mi
nju da nas vozi sve do Maganika, ali smo se
bojali, s obzirom na njen peti mesec trudnoće
i našu uvidjavnost za njeno stanje, da se malo
ranije ne porodi i pokvari nam akciju).
Medjurečje
U
Medjurečju (ušće Mrtvice u Moraču) taksi nas
je istovario u popodnevnim satima. Stavili smo
velike rančeve na ledja (a u njima hrana za
5 dana) i krenuli sa nadmorske visine od 200
m ka planini. Izabrali smo put preko Mrtvog
Dubokog, gde smo stigli za sat vremena hoda,
zadržali se nakratko kod porodice Bulatović
(sir i kiselo mleko nismo mogli da odbijemo);
a onda strmom stazom još dva sata do katuna
Granice (1000 m), gde smo na jednoj istočno
ekspozicioniranoj livadici postavili šator.
Odmor kod Bulatovića Pogled
na Komove sa Granice
Ujutru
još sat i po uzbrdo do katuna Planinica (tako
kaže karta). Tu su nas
sačekali: Djuro (naš vodja), Miša (mornar Popaj),
Caca (bivša neukrotiva gorštakinja, sad pitomo
jagnjence) i Zvonko (''Zdravko'').
Deo
''puta'' ka Treštenom vrhu
Taj
dan smo izdvojili da, najpreciznije rečeno,
istražujemo Trešteni vrh - ''sigurno jedan od
najzanimljivijih fenomena u planinama uopšte'';
sa svih strana nepristupačan, ogroman kameni
sto, iscepkan i prošaran hiljadama više desetina
metara dubokim oštrim vrtačama. Išli smo preko
snegom prekrivenih dolova pored Velikog i Malog
Straševa.
Djuro
u akciji Istraživanje
(u pozadini Babini zubi)
Prvo
smo pokušali da nadjemo prilaz sa istočne strane
(pre dve godine Djuro i Zvonko su ušli sa te
strane na vršni plato, bili na samo 30 m vazdušnom
linijom od najviše tačke, ali dalje nisu mogli:
ponor sa svih strana u pravcu glavnog vrha).
Zatim smo po izohipsi krenuli ka severu - tamo
nas je od vrha delio 200 m visoki vertikalni
amfiteatar. Zatim ka severozapadu; gore, dole,
kroz sneg preko vrtača oštrih kao žilet. E tu
su nas docekale ''zidine Mordora'', a Djuro
nije Smigol (hoću reći: nije imao zadnje namere
pa da nas povede tim putem). Već je bilo kasno:
zaključili smo: za ovaj put dosta istraživanja;
doći ćemo kad se otopi sneg …).
Severozapande
zidine Treštenog vrha
Sutradan
smo logor premestili do katuna Maganik. Kolibe
u katunu su bile prekrivene snegom i do 2 m
visine.
Na
katunu Maganik Na
Medjedjem vrhu
Kaže
Djuro: ''danas će biti tura za odmor, nekoliko
sati''. Krenuli smo preko prevoja Štrbina (1900
m), ka najvišem vrhu Maganika - Medjedjem vrhu
(2139 m). Kroz alpske motive za nekoliko sati
smo na njemu. Vraćamo se do prevoja i penjemo
se na Kokotov vrh (2001 m). Sa njega silazimo
ka zapadu do prevoja Veliki Prijevor i osmatramo
teren za sutra planirani Kurozeb. Mnogo je snega,
daleko je, sumnjičav sam de ćemo moći ćak tamo
sa velikim rančevima. U povratku idemo drugim
putem preko katuna Rekočica; bolje reći malo
lutamo, ali uz pomoć GPS-a i karte, a po vejavici,
pred sam mrak stižemo do katuna. Laka tura od
12 sati po snegu, sa mokrim nogama … vec smo
odlučili da se ''povučemo'' sa planine, ''malo''
smo se umorili …
Ka
Rekočici
Ponedeljak,
valjda, spuštamo se preko Granica i Mrtvog Dubokog
do ulaza u kanjon Mrtvice i kraj kuće, opet
Bulatovića, postavljamo šatore. Djuro, prema
sopstvenom priznanju jedva živ, odlazi za Srbiju,
a mi preostali prolazimo kroz kanjon podivljale
Mrtvice.
Motiv
iz dvorišta Bulatovića, nedaleko od ulaza u
kanjon Mrtvice
Kapija
želja Mrtvica
Mrtvičke
grede
E,
sutra, mornari i jagnjići na more, a ''crni
djavo'' i ja u Grbaju, na Prokletije, da otvorimo
sezonu. Posle celodnevnog puta, oporavka uz
dva mešana mesa u Beranima, predveče stižemo
u dom Radničkog. Kiša.
Dolina
Grbaje i Karanfili
Sutradan
oblačno, vlažno vreme, idemo samo do Volušnice
(1879 m), sa koje se obično pruža najlepši pogled
na Karanfile. Uveče čekamo ''rulju od 15 izbezumljenih
bosanaca'' iz PD ''Bjelašnica''. Kako bi lakše
podneli šok koji neminovno sledi i sami se izbezumljujemo
od piva. Pre toga smo iz doma isterali 3 izbezumljena
Poljaka, kako bi napravili mesto za ''ove''.
Spavao sam na daskama, kad su divlji počeli
da urlaju …dugo se nije moglo zaspati.
Na
Trojanskim vratima
Nas
dvojica, ujutru, krećemo ka Karauli (1915 m)
i na vrh na kome do sada nismo bili - udaljeni
Trojan (2190 m). Vreme je lepše nego prethodna
dva dana, pa bosanci, nakon što se dodatno izbezumljuju
jutarnjim pogledom na dolinu Grbaje i Karanfile,
kreću ka Volušnici i Popadiji.
Put do Trojana je dug i nimalo lak, ali je uvek
veliko zadovoljstvo po prvi put penjati neki
vrh. Sa Trojana se pruža najlepšti pogled na
Gusinje, varošicu 7 km udaljenu od Grbaje. U
povratku preko katuna podno Popadije pravimo
kružnu turu Vojnim putem. U povratku, videli
smo neki dim, pa smo se bojali da su ovi već
uspeli da zapale dom, no, srecom, još se nisu
ni vratili … malo mira, pred dugo veče …
Očnjak
Očnjak
je vrh, ne toliko težak, koliko opasan, iz razloga
što od visine od 1800 m, kada počinje strma
kosa rampa, koja je prekrivena snegom a ispod
travom, ukoliko padnete onda letite duboko (kako
bi neki rekli: sav je Recycle Bin). Inteligentno
smo krenuli tek u 6,15 časova, a s obzirom da
je bilo toplo i da je sneg pomalo ''držao''.
Prvi ide, uvek ''rajska dušica'', a za njim
ja, Motika, Nox, Leila i Emir.
Deo ekipe na Očnjaku Silazak
sa Očnjaka
Od
početka kose police se ne osiguravamo, iako
nije ni malo prijatno, penjati tako kroz mekan
sneg sa travom kao podlogom, dok iza vas vreba
ponor. Nakon završetka rampe, krece stenoviti
deo uspona, kroz stene ali bez snega i osiguran
ne talo lošom sajlom. Medjutim, sneg se tek
otopio i sve je jako krušljivo, tako da se dva
puta mora proveriti svaka stena za koju se hvata.
Jedna mi pada na nogu … kako to boli osetio
sam tek 8 sati nakon udarca.
Na vrh smo izašli sukcesivno za 3-4 sata.
Gore je lepo, toplo … sat vremena.
Pogled
sa Ocnjaka na Severni vrh
Aca
se spušta, solo; eufemistički se izražavam:
mnogo rizikuje …
Mi, ostali, od početka rampe, sa osiguranjem;
Motika i Emir neizmenično idu prvi i prave štandove
u mekanom snegu, a ponegde gde za to ima uslova
i u steni. Polako odpenjavamo. Sporo ide, ali
sve drugo bi bilo čist ekstremizam i direktno
izazivanje sudbine. Dodatni problem sam imao
jer mi nisu funkcionisale dereze, tako da mi
je u detaljima, sa tankim snegom i vertikalnom
travom, bilo ''veoma zanimljivo''. Niz policu
smo se spuštali čitavih 6 sati. Kad smo stigli
do lakšeg terena, kad je ponestalo adrenalina,
i noga mi je ''proradila'', skoro do jauka!
Motika osigurava
Ostali
deo ekipe je tog dana popeo Karanfil Ljuljaševica
I i II.
Veče je bilo ''opušteno''.
Ako ne možeš da ih pobediš ...
Ujutro
smo se oprostili sa našim dragim prijatejima
iz Sarajeva i krenuli kućama.
