Iran,
septembar 2005. - prvi deo
(tekst
i fotografije - Dobrica Dabović)
8.
septembar 2005. godine.
Noć
smo proveli u kampu na 4150 m nadmorske visine.
Kamp
na 4150 mnv
Dogovor
je bio da na uspon krenemo u 4,00 h.
Nas
u šatoru, probudio je Dare u 2,00 h. Već je
krenuo na uspon i pozivao ko hoće da krene sa
njim. Pošto smo se ranije probudili, Nadežda
i ja smo se spremili i krenuli oko 3,40 h. Dule
je sačekao ostatak grupe.
Ja
sam svoju čeonu lampu zaboravio u Teheranu,
pa sam pozajmio Daretovu rezervnu i skoro istrošene
baterije od Nebojše. Još sam nešto i video,
dok sam oko 20 minuta išao zajedno sa Nadeždom,
a kasnije, kad je ona zaostala, veoma teško
sam pratio stazu, često se spotičući o kamenje.
Kad je već bilo nemoguće tako hodati odlučio
sam da sačekam grupu: obukao sam sve na sebe,
seo na kamen kraj staze i čekao. Nisam čekao
duže od pola sata kad je grupa pristigla. Oni
su krenuli u 4,20 h.
Dalje
smo išli polako. Već pre nego što me je grupa
pristigla, od uspona su odustali Nadežda, Sima
i Aleksandra - koja je već bila jako otekla
po celom telu. Nešto kasnije odustao je i Zoran.
Negde
na pola puta, u delu sa krupnijim stenama, okliznuo
sam se i da ne bih pao, po inerciji sam, skakao
sa stene na stenu. Kada sam se nekako zaustavio
jako me je boleo list desne noge. Pokušao sam
da ispružim nogu - bezuspešno. Panika: ''užas,
gde sada zbog ovoga da odustanem; posle tolikih
priprema, ulaganja odricanja ...'' U tom trenutku,
još gori od mogućnosti odustajanja, bio mi je
utisak da se niko iz grupe ni jednog trenutka
nije osvrnuo na moj pad i jauk, kao da se ništa
nije dogodilo. ''Ne smem, ne mogu da odustanem''.
Zatražio
sam pomoc: mislim da je neko pomislio da me
je uhvatio grč pa je od mene tražio da legnem
kako bi mi istezao mišic; nogu sam namazao Gavezom
koji mi je dao Nebojša. Nastavili smo dalje.
Pre
toga, negde vec na 4700 m, pristigli smo Dareta.
Posle ovoga, sve vreme sam bio poslednji u grupi
na oko 10 m iza Nebojše i Ružice. Sve više sam
bio iscrpljen. Sećam se da je Nebojša neprestano
bodrio Ružicu, skidao joj masku, davao joj vodu
...
Sipar
je postajao sve sitniji, staza sve nedefinisanija,
sumporna isparenja (kojih ja nisam bio ni svestan
u tim trenucima - već kasnije: kada se završio
uspon i kada je danima taj miris ostao na svoj
odeci i rancu) - sve jača; ne znam kada sam
stavio masku.
Teški
trenuci zbog sumpornih isparenja
Sećam
se snežišta: grupa ga je zaobišla i išla preko
stena, ja nisam - zabijao sam cepin u sneg i
išao korak po korak; sada mislim da me je to
dodatno iscrpilo. Sećam se kako nam u susret
dolaze manje grupice, vodeći pojedine, uglavnom
žene, kojima je, samo shvatam: jako loše.
Posle
možda 5200 - 5300 m postalo je jako teško, korak
po korak, sitan sipar ...
200 visinskih metara pred vrh zaostao sam iza
Ružice i Nebojše. Išao sam nekim svojim putem
kroz sipar, vrh mi je izgledao beskrajno daleko,
par koraka napred - veliko mućenje, često se
okliznem i sednem na sipar, čini mi se samo
par minuta. Tu je vetrometina, ali mi nije hladno,
kad sednem nije mi teško - mogao bih svakog
trenutka tu da zaspim. Nastavljam dalje, mučenje
...
Nema više sipara - dolazim do stena (to je samo
nekih 10 minuta od vrha ali ja u tom trenutku
to ne znam), ležem iza jedne stene, drema mi
se, vetar jako duva, očajan sam što nemam više
snage i ne znam koliko je još do vrha. Prilazi
mi neki Iranac, verovatno se vraća sa vrha,
gestovima me pita da li sam dobro; kažem da
jesam i odmah ga pitam gde je vrh: valjda sam
rekao ''Where is the peak?'' ali više me je
shvatio po mahanju ruku. Pokazuje mi je 10 prstiju,
shvatam da do vrha ima samo deset minuta. To
mi daje neku malu snagu: ustajem, verovatno
se teturam i krećem. U tom trenutku moji se
vraćaju sa vrha, Rade mi kaže: ''Dobrice, ostavi
ranac i cepin''. U tim trenucima bih ga poslušao
da mi je rekao bilo šta: samo da dodjem do vrha.
Daju mi štapove; Dule i Nebojša se sa mnom ponovo
penju na vrh.
Na
vrhu sam, čini mi se - već posle nekoliko minuta.
5671m nadmorske visine: Damavand - najviši vrh
Irana.
Na vrhu Damavanda - jedva!
Pridržavam
se štapovima; slikanje; sećam se ostataka uginulih
ovaca ...
Povratak: strahovito sam iscrpljen, noge me
ne slušaju. Dule i Nebojša stalno paze da ne
padnem. Kako se spuštam, sve sam jači i sigurniji
(dolaskom u kamp na 4150 m, neverovatno: kao
da nikad ništa nije ni bilo, kao ''nov''). Supica,
spavanje, uživanje ...
Suton
u kampu nakon uspona
Sutradan,
spuštanje od 4150 m do 3000 m - uživancija.
Onda džipovima i minibusom do Teherana.
U podnožju planine
Da
li je sve ovo imalo smisla ? Tih dana sam mislio
da NE. Sada: ne znam ...
24.
septembar 2005 u Smed. Palanci
