PD Vrbica na Himalajima
Stok Kangri 6153 m, avgust/septembar 2009.
(tekst i fotografije Dejan Đorđević)

U nedelju 13. septembra iz Indije se vratila grupa planinara koja je u organizaciji PD Železničar iz Beograda izvršila uspon na vrh Stok Kangri visok 6153 m. Stok Kangri se nalazi na zapadnim Himalajima u Ladakhu u Indiji a u ekspediciji su učestvovala i dva člana PD Vrbica, Dejan Đorđević i Dobrica Dabović. Ekspedicija je imala ukupno 17 članova, od kojih je jedan iz Makedonije, što čitavu stvar podiže na međunarodni nivo. Ostali planinrai su iz Beograda, Novog Sada i Pančeva, uz pomenuti dvojac iz Smederevske Palanke. Organizator i vođa je bio Zoran Filipović, koji je kao i obično besprekorno obavio svoj posao. Kako bi tok ekspedicije bio što vernije dočaran, izveštaj će se sastojati od opisa svakog dana posebno:

Petak, 21. avgust 2009.

U ranim popodnevnim časovima napuštamo aerodrom Nikola Tesla u Beogradu i udobnim letom Turkish Airlines-a za manje od dva sata stižemo do Istanbula. Imamo vrlo malo vremena do ukrcavanja na avion za Delhi, tako da ne uspevamo ni da osmotrimo istanbulski aerodrom (ispostaviće se da ćemo za to imati dovoljno vremena u povratku). Za Delhi polećemo ogromnim Airbusom Turkish Airlines-a. Let Istanbul - Delhi traje nešto više od 6 sati, a avion je opremljen monitorima na kojima se iz minuta u minut prikazuju svi podaci o letu - visina i brzina krstarenja, vreme proteklog leta i vreme potrebno da se stigne do cilja, trenutna lokacija aviona, spoljna tempertura, itd.

Subota, 22. avgust 2009.

Na aeredrom u Delhiju slećemo oko 5 sati ujutro po indijskom vremenu (vremenska razlika između Srbije i Indije je 3 sata i 30 minuta - kada je kod nas 12,00 u Indiji je 15,30). Odmah na ulasku u aerodromsku zgradu srećemo se sa nečim što ćemo vrlo često viđati u Indiji - vojnici naoružani automatskim puškama. Međutim vrlo su ljubazni i niti u jednoj situaciji nismo imali problema sa njima. Prilikom preuzimanja prtljaga dešava se prva a čini mi se i poslednja neprijatnost u celokupnom toku ekspedicije - Sneži (iz Beograda) je zagubljen veliki ranac u kome se nalazi njena celokupna planinarska oprema. Pretpostavljam da bih ja "poludeo" da se meni tako nešto desilo, a Sneža to prihvata prilično smireno a na svu sreću ranac je posle dva dana pronađen i stigao je na vreme za početak planinarenja.
Ukrcavamo se na let za Šrinagar i već u 12,00 se smeštamo u vrlo stare ali lepo opremljene houseboat-ove koje su britanci napravili još početkom 20. veka (kad god je to moguće pokušaću da dam link koji bliže opisuje navedeni pojam ili lokaciju). Šrinagar je letnja prestonica indijske države Jammu & Kashmir, nalazi se na 1600 mnv, a poznat je kao "Venecija istoka" jer leži na više jezera i velikom broju kanala na kojima se odvija saobraćaj kao na ulicama. Grad ima skoro milion stanovnika od kojih je 95% muslimanske veroispovesti, a kako smo mi stigli upravo na prvi dan ramazana, obe noći koje smo proveli u ovom gradu odzvanjale su od vrlo glasne molitve.
Popodne smo proveli u vrlo prijatnoj vožnji čamcima po jezerima Dal i Nagin uživajući u lepoti lotosa koji su pojedine delove jezera potpuno prekrili. Međutim, bili smo pomalo iznenađeni načinom i "kvalitetom" života pored jezera i kanala. Na sve su poseban utisak ostavile gomile smeća koje smo često viđali, ali to je nešto što u Indiji nije izuzetak već bi se pre moglo reći da je pravilo.

Vožnja čamcima po jezeru Dal	Karkteristična prodavnica u Šrinagaru

Nedelja, 23. avgust 2009.

Jutarnje sate provodimo obilazeći dve izuzetne bašte, od kojih je na mene veći utisak ostavila Shalimar Gardens. Bašte su u 17. veku napravili Mogulski vladari koji su delovima Indije vladali od 16. veka pa sve do britanske kolonizacije. Oni su poreklom iz Persije a veliki deo najznačajnijih kulturno-istorijskih spomenika u Indiji je iz perioda njihove vladavine.
Oko podneva stižemo do Gulmarga, turističkog centra udaljenog 52 km od Šrinagara. Tu počinjemo sa aklimatizacijom: kraća šetnja kroz šumu na visini od oko 2700 m, uz povremenu kišu koja na kraju stazu pretvara u pravu kaljugu; ukrcavanje na gondolu i vožnja do 3900 m (na tabli ispred piše da je to gondola na najvišoj visini na svetu), odakle nastavljamo šetnju naviše i uskoro prelazimo, u tom trenutku za nas nekoliko čarobnu granicu od 4000 m nadmorske visine; počinje nevreme praćeno grmljavinom, snegom, kišom, gradom, jakim vetrom i naglim zahlađenjem (planina nam pokazuje ko je tu gazda) pa se zato ubrzo vraćamo do gondole i spuštamo u toplije krajeve.

Shalimar Gardens	Drugi dan a mi već preko 4000 m

Ponedeljak, 24. avgust 2009.

Napuštamo Šrinagar i krećemo ka Lehu, gradu u čijoj okolini ćemo provesti najveći deo našeg putešestvija. Očekuje nas 450 km dug put ali zbog stanja u kome se put nalazi planirano je da putovanje traje dva dana - sa noćenjem u Kargilu koji se nalazi na 2800 mnv. Prezadovoljni smo vozilima - 4 nova Tojotina džipa u kojima se komotno vozimo po četvoro - petoro (iskren da budem, očekivao sam dva stara kombija u koje bi verovatno jedva stali sa svim stvarima). Usput pravimo nekoliko pauza: vrlo lepo odmorište - ostrvce usred bučne i hučne himalajske reke - plaća se ulaz a odmorište čuvaju dva vojnika sa automatskim puškama; prelazimo prevoj Zoji La koji se nalazi na 3600 m i koji je od oktobra do maja zavejan i neprohodan, a poznat je po tome što su se tu vodile značajne bitke u ratu između Indije i Pakistana 1999. godine; svraćamo na pola sata u mesto Dras koje je kako piše na ulazu u naselje drugo najladnije naseljeno mesto na svetu. Inače na svakih dva tri sata vožnje stajemo na kontrolnim punktovima gde nam pregledaju pasoše i gde popunjavamo obrasce sa "milion" podataka, što se ponovilo i u svakom hotelu u kome smo boravili (verovatno da smo posle toga svi napamet naučili broj pasoša, datum izdavanja i datum isteka pasoša, broj, tip datum izdavanja i datum isteka indijske vize, itd, itd ...). U popodnevnim satima stižemo u Kargil.

Kažu da je ovo autoput NH1D	Tabla na ulazu u Dras

Utorak, 25. avgust 2009.

Nastavljamo putovanje za Leh, sa nekoliko usputnih pauza od kojih su najinteresantnije dve:najviša tačka na putu Šrinagar - Leh, prevoj Fotu La na 4108 m (opet za nas nekoliko najviša tačka do koje smo stigli) i budistički manastir Lamayuru koji potiče iz 11. veka. Obilazimo još dva budistička manastira od kojih je jedan na 3900 mnv i stižemo u dolinu reke Ind (odnosno Indus kako je u originalu zovu) koju pratimo sve do Leha. U popodnevnim satima stižemo u Leh glavni grad oblasti Ladakh (pripada indijskoj državi Jammu & Kashmir). Leh se nalazi na nadmorskoj visini od 3500 m i to je nekadašnja prestonica Himalajskog kraljevstva Ladakh koje bilo na vrhuncu moći krajem 16. i početkom 17. veka - naročito u vreme vladavine kralja Sengge Namgyala (koji je sebe nazivao "Kralj Lav" a vladao je u pertiodu od 1616. do 1642. godine).

Sreda, 26. avgust 2009.

Dan odmora u Lehu. Iskoristili smo ga za obilzak grada i posetu mnogobrojnim prodavnicama planinraske opreme, suvenira i autohtonih prozvoda (šalovi od pašmine - vrsta vrlo prijatne kašmirske vune koja se pravi od istoimene rase koza, šalovi od dlake jaka i sl.). Ja sam u toku dana imao manje zdravstvene probleme (mučnina, povraćanje, dijareja, što je uz nedovoljno unošenje tečnosti izazvalo i dehidrataciju) ali sam uz pravovremenu interevnciju iz obimne priručne apoteke do jutra bio kao nov.

Četvrtak, 27. avgust 2009.

Početak sedmodnevnog trekinga - glavni period aklimatizacije za uspon na Stok Kangri. Interesantno je da je staza kojom smo išli poznata kao treking staza Markha Valley, tako da smo usput sretali dosta planinara.
Da bi bilo jasnije kako je sve to izgledao opisaću način na koji je treking organizovan. Nas 17 članova ekspedicije pratilo je 10-12 ljudi i 31 planinski konj. Vođa cele priče bio je naš vodič Tenzing koji je određivao kad ustajemo, kad je doručak, kad krećemo na treking, kad je večera i sl. Ostali naši pratioci su bili zaduženi za postavljanje šatora, pripremu hrane, tovarenje na konje naših velikih rančeva i svih drugih potrepština koje smo mi ili oni koristili u toku trekinga. Mi smo tokom pešačenja nosili male rančeve sa stvarima potrebnim samo za taj dan, lanč paket koji smo svakog jutra dobijali i vodu koju je zbog moguće dehidratacije trebalo piti u što većim količinama (kada saberem čaj pre i posle trekinga i vodu u toku trekinga ja sam pio preko 6 litara tečnosti u toku jednog dana). Buđenje je obično bilo u 6 ili 7 i to sa obaveznom dozom čaja, doručak sat kasnije, a sat posle doručka polazak na treking. Ručak je, svako po želji, iz lanč paketa konzumirao u toku trekinga a večera je najčešće bila u 7 uveče. Posle večere opet čaj pa na spavanje oko osam ili pola devet. I tako narednih sedam dana.
Prvog dana trekinga prešli smo oko 16 km od Spitoka koji se nalazi na 3200 m do Jingchana koji je na 3600 m. Trasa je većim delom pratila dolinu reke Ind u smeru istok zapad da bi u drugom delu dana skrenuli na jug i dolinom reke Jingchan stigli do isoimenog kampa.
Zanimljivo je da su kampovi uvek bili uz neki vodotok, reku ili potok, čija voda je korišćena za pripremanje tople vode za čaj, pranje sudova i sl. Kad god su vremenski uslovi i temperatura vode u potoku ili reci pored kampa dozvoljavali, mi smo to koristili za održavanje lične higijene.

Na samom početku trekinga	Dolina reke Ind

Petak, 28. avgust 2009.

Drugog dana trekinga kretali smo se dolinom reke Jingchan od kampa Jingchan (3600 m) preko mesta Rumbak do Ganda La baznog kampa koji se nalazi na 4650 m i prešli smo više od 10 km. Veći deo staze se nalazi u nacionalnom parku Hemis koji je osnovan 1981. godine i ima površinu od oko 600 km2. U drugom delu dana u mestu Yurutse posetili smo i izdvojeno domaćinstvo koje preko cele godine živi na 4200 m nadmorske visine. To je inače i najveća visina na kojoj smo videli polja sa žitaricama.
Kako se kamp u kome smo prenoćili nalazio na pričnoj nadmorskoj visini (4650 m) očekivalo se da se jave prvi simptomi visinske bolesti, ali osim po nekog lošeg spavanja nije bilo većih problema.

Žitarice na 4200 m	Koja li je ovo planeta?

Subota, 29. avgust 2009.

Trećeg dana trekinga neki od nas prvi put su prešli novu "čarobnu" granicu, ovoga puta 5000 m. Staza nas je vodila od Ganda La baznog kampa koji se nalazi na 4650 m preko prevoja Ganda La (4950 m) do mesta Skyu koje je na 3300 m. Medjutim, nekoliko stotina metara od prevoja je vrh na koji je nas nekoliko izašlo a GPS je pokazao visinu od 5020 m. Usledilo je fotografisanje, ali ne i duže zadržavanje na vrhu jer je vetar bio vrlo jak a temperatura prilično niska. Staza je od prevoja pa sve dok nismo ušli u kanjon reke Shingri bila prilično jednolična i dosadna, ali zato naporna i izuzetno prašnjava. Utisak su malo popravili mrmoti koje smo usput sretali. Problem je pričinjavalo i sunce koje je nemilosrdno "peklo" a što smo više silazili bilo je i sve toplije i toplije. Lepota kanjona reke Shingri je učinila da nam završni deo puta bude interesantniji i lepši, pogotovo kad smo ugledali krdo divokoza kako se neverovatno vešto kreću po stenama. Ovo je, inače bio jedan od najnapornijih dana trekinga jer smo prešli više od 20 km sa spuštanjem od preko 1700 m.

Pogled sa 5020 m u blizini prevoja Ganda La	Divokoze - najbolji planinari na svetu

Nedelja, 30. avgust 2009.

Celog četvrtog dana trekinga išli smo dolinom reke Markha. To je lepa dolina sa više budistističkih svetilišta i nekoliko malih naselja sa prepoznatljivim kamenim kućama koje se nalaze u blizini reke i pored polja žitarica u dolini. Od mesta Skyu (3300 m) do mesta Markha (3850 m) prešli smo oko 16 km. Vreme je bilo vrlo lepo i toplo tako da nam nije predstavljalo problem ni to što smo morali bosonogi da pregazimo reku Markha. Po dolasku u kamp skoro svi smo iskoristili lep dan za "kupanje" i pranje odeće u reci. Kupanje nije bilo baš u pravom smislu te reči, ali smo se lepo osvežili i koliko toliko "popravili stanje" lične higijene.

U dolini reke Markha	Naš kamp (u pozadini neki već večeraju)

Ponedeljak, 31. avgust 2009.

Dan sa najlošijim vremenskim uslovima u toku cele ekspedicije - u toku većeg dela dana padala je kiša povremeno praćena vetrom. Nije bilo previše hladno ali je u odnosu na prethodne dane bilo znatno hladnije. Najveći problem je predstavljalo to što su pokisli podmetači i po neka vreća za spavanje ali je kiša srećom predveče prestala tako da smo se i mi i oprema bar delimično prosušili. Petog dana trekinga od mesta Markha (3850 m) do Thachungtsea (4350 m) prešli smo oko 12 km krećući se prvo dolinom reke Markha na jugoistok a zatim vrlo lepim kanjonom reke Nimaling Chu na istok. U toku današnjeg trekinga dva puta smo morali da pregazimo reku Markha, što je zbog hladnog i kišovitog vremena bilo još teže. Voda je bila vrlo hladna i brza tako da je ovo za mnoge od nas bilo možda i najnepriajtnije iskustvo u toku cele ekspedicije.

Nimalo prijatan prelaz preko reke	U rancu uvek treba nositi kabanicu

Utorak, 1. septembar 2009.

Šestog dana trekinga smo imali zadatak da pređemo nekoliko kilometara između Thachungtsea (4350 m) i Nimalinga (4950 m) - mesta za kamp nepostredno ispod prevoja Gongmaru La koji se nalazi na 5250 m. U toku trekinga kao i iz samog kampa pružao se prelep vidik na planinski masiv i vrh Kang Yace visok 6400 m. Veći deo masiva Kang Yacea je bio pod snegom što je značilo da će i nas na Stok Kangriju sačekati slični "snežni" uslovi. Kamp je lociran u vrlo širokoj dolini reke Nimaling Chu, na nadmorskoj visini od 4950 m tako da čim je sunce zašlo za okolna brda postalo je vrlo hladno. Inače u ovakvim predelima je uobičajeno da se sunce sakrije za okolne vrhove već oko četiri popodne i tada postaje znatno hladnije, a istovremeno počinje da duva vetar koji još više "ulepšava" celokupan ambijent.
Iako je ovo bio kamp sa najvećom nadmorskom visinom na kojoj smo spavali u toku trekinga (na istoj visini će se nalaziti i bazni kamp za uspon na Stok Kangri) i dalje niko nije imao ozbiljnije probleme sa visinskom bolešću. To nas je sve radovalo jer je značilo da smo dobro aklimatizovani i da ne bi trebalo da očekujemo slične probleme ni u toku glavnog uspona.

Vrh Kang Yace (6400 m) u oblacima	U dolini reke Nimaling Chu na 4950 m

Sreda, 2. septembar 2009.

Znajući da smo vrlo dobro aklimatizovani ali i da smo već prilično umorni (moram da priznam da smo očekivali kraće distance u toku trekinga) predložili smo Zokiju da se nađe način da za jedan dan skratimo treking kako bi taj dan iskoristili za odmor u Lehu, a sve u cilju da što odmorniji dočekamo uspon na Stok Kangri. Zoki je to prihvatio i uspeo je da obezbedi da džipovi dođu po nas u Chuskyurmo, mesto koje je bilo cilj današnjeg trekinga. Tako je naš sedmi dan trekinga bio i poslednji pred odlazak u Leh, ali daleko od toga da je to bio lagani treking. Iz kampa u Nimalingu (4950 m) krenuli smo ka prevoju Gongmaru La koji se nalazi na 5250 m, odakle smo se spuštali ka mestu Chuskyurmo (4100 m), ukupno prešavši oko 12 km sa preko 1100 m silaska. Posle prevoja Gongmaru La slišli smo u vrlo interesantan kanjon reke Martselang, koju smo pratili sve do krajnjeg odredišta - mesta Chuskyurmo, gde su nas sačekali džipovi koji su nas odvezli do Leha.

Na prevoju Gongmaru La (5250 m), u pozadini Kang Yace	U kanjonu reke Martselang

Četvrtak, 3. septembar 2009.

Dan odmora u Lehu. Pomalo smo šetali po gradu ali više gledali ka planinama na jugu koje su za razliku od našeg boravka u Lehu pre sedam dana sada bile pod snegom. Naime, kada je nas pratila kiša na trekingu, na visinama preko 5000 m napadalo je dosta snega što je značilo i da je Stog Kangri pod belim pokrivačem. Za mene je to značilo da moram da nabavim bolje pantalone za završni uspon jer nisam očekivao toliko snega na stazi. Na sreću Leh je prepun prodavnica sa planinarskom opremom tako da je izbor bio zadovoljavajući i bez problema sam našao odgovarajuće pantalone. Bio sam potpuno spreman za uspon, sa manjim problemom sa kijavicom, što sam kontrolisao odgovarajućim kapima i jedva sam čekao da krenemo. Ali, nažalost, nisu svi bili bez zdravstvenih problema. Naime, Dobrica je imao određenih problema sa stomakom zbog čega je odlučio da još jedan dan odmori u Lehu pa tek onda da pokuša da nam se pridruži pred završni uspon. Ovakav razvoj događaja me je malo onespokojio jer sam uz Dobricine savete i njegovo iskustvo bio mnogo sigurniji nego kad on nije u blizini.

Petak, 4. septembar 2009.

Početak trodnevnog uspona na Stok Kangri. U toku današnjeg dana, posle vožnje džipovima od Leha do sela Stok (3700 m) krenuli smo ka prvom kampu koji se nalazi na 4400 m nadmorske visine. Staza nije previše teška, krećemo se dolinom potoka a vremenske prilike su sasvim dobre - nebo je prošarano oblacima, sa prijatnom temperaturom. Posle četiri sata relativno laganog hoda, uz nekoliko pauza, prolazeći pored izuzetnih i vrlo neobičnih oblika reljefa, stižemo ne previše umorni do kampa. Odmaramo se čekajući sutrašnji uspon do baznog kampa. Sunce je već oko 15,15 zašlo za planinu i postaje sve hladnije tako da zimske jakne polako dobijaju svoju funkciju. Što se tiče organizacije uspona, sve je slično kao i na trekingu: iste procedure (čaj, doručak, lanč paket, pešačenje, čaj, odmor, večera, čaj, spavanje), isti šatori, ista kuvarska ekipa koja nas je pratila i na trekingu tako da nismo brinuli kakva će nam biti hrana jer smo na trekingu bili vrlo zadovoljni i kvalitetom i načinom pripreme hrane, promenili su se vodiči konja što nismo ni primetili, a najveća promena je naš novi vodič - Džon, dvadesetčetvorogodišnji mladić koji je samo na Stok Kangri 12 puta vodio razne grupe. Njegova sigurnost i iskustvo (više puta je je osvajao vrhove preko 8000 m) prilično su me ohrabrili, ali sam i dalje razmišljao da li će Dobrica stići na vreme i pomoći nam kod završnog uspona. Ipak, najviše nas je obradovala vest dobijena u večernjim časovima: Džon je razgovarao sa drugim vodičima koji su se vraćali sa Stok Kangrija i uz povoljnu vremensku prognozu odlučio je da na zavšni uspon krenemo prema planu u nedelju u ranim jutarnjim satima. Naime, zbog napadalog snega nekoliko ekspedicija je odustalo pred samim vrhom tako da je postojala mogućnost da produžimo boravak u baznom kampu (iskoristimo rezervni dan) i tek u ponedeljak ujutru krenemo na završni uspon.

Ovo uživo izgleda gotovo neverovatno ...	... i ovo

Subota, 5. septembar 2009.

Dolazak do baznog kampa koji se nalazi na 4950 m uz nešto malo manje od četiri sata hoda. Negde na pola puta ugledali smo Stok Kangri u svoj svojoj lepoti: široka zona oko vrha je bila pod snegom što je davalo prijatan kontrast u odnosu na braonkasato sive padine po kojima smo se mi kretali. U bazni kamp stižemo oko 13,00 a Džon nas obaveštava o daljem planu i programu: odmor do 17,30 kada je zakazana večera i kada će nam dati bliža uputsva za završni uspon, posle večere čaj a zatim spavanje do 24,00, kada je budjenje opet uz čaj, pa manji obrok i u 1,00 polazak na završni uspon. Oko 3 popodne sunce zalazi za planinu i ponovo postaje vrlo hladno. Iako u baznom kampu nema snega, on je u neposrednoj blizini i po zalasku sunca njegov uticaj se odmah osetio. Večera je bila po programu oko 17,30 a jeli smo supu i testeninu sa prilogom - klasična planinarska večera koja se i najčešće konzumira pred ozbiljnije uspone. Dobrica još nije stigao (očekivali smo da stigne najkasnije do 16,00 sati) i već smo se pomirili sa tim da ćemo na uspon bez njega. Poštujući uputstva koja mi je Dobrica ranije dao pijem puno tečnosti što uslovljava da često posećujem obližnji toalet. Prilikom jednog od takvih izlazaka, nešto posle 19,00 sati, na moje veliko iznenađenje, ugledao sam upravo Dobricu kako se približava kampu. Kada mi se približio i kada sam bolje video kako izgleda a naročito kada je progovorio, bili je potpuno jasno da je izuzetno umoran, gotovo iscrpljen. Šta se zapravo desilo? Kako je išao sam, bez vodiča, na jednoj od raskrsinica umesto da skrene levo, nastavio je pravo i krenuo pogrešnim putem što je dovelo do toga da umesto oko 1200 metara uspona i šest sati hoda on toga dana napravi 2100 m uspona sa preko 10 sati hoda (uz podsećanje da se radi o visinama blizu 5000 m). Bilo je jasno da on ne može već za nekoliko sati na uspon pa se dogovorio sa vodičem da krene oko 3 ujutru uz pratnju pomoćnika vodiča. Što se tiče spavanja od osam uveče do ponoći - to i nije bilo neko spavanje jer sam dva puta išao do toaleta i često se budio ali sam ipak bio relativno odmoran pred završni uspon.

Stok Kangri pod snegom	Sneg je i neposredno iznad baznog kampa

Nedelja, 6. septembar 2009.

Dan D - završni uspon. Iskusniji planinari obično kažu: završni uspon je uvek težak, ma šta vi mislili o tome. I u pravu su. Spavanje u kompletnoj odeći (osim zimske jakne), budjenje u ponoć (ako ste uopšte spavali), obrok i čaj u pola jedan (retko ko jede u ovo doba noći) i onda polazak na uspon oko jedan po ponoći, što znači da ćete narednih 5 do 6 sati pešačiti po mraku i hladnoći, gledajući samo sebi ispred nogu i slušajući uputstva vodiča. Kada tome dodate da na visini od preko 5000 m idete izuzetno sporo, korak po korak i da vam je svakog sekunda sve hladnije jer ne postoji način da se ugrejete, čini mi se da je sve jasno o teškoćama koje vas prate. Ja sam najveći problem imao sa prstima na rukama koji su promzli i koji su svoju funkciju povratili tek pošto je sunce naveliko izašlo.
Na uspon je krenulo nas 15 (Branka, Sneža 1, Zdenka, Ljilja, Goca, Vesna, Sneža 2, Milica, Dare, Dragan, Cile, Dule, Zoki, Mića i ja) plus Dobrica koji je krenuo sa dva sata zakašnjenja. Pratila su nas tri pomoćnika vodiča, a na čelu kolone je bio Džon kao glavni vodič. Dobrica je imao sopstvenog vodiča koji je rodjen u selu Stok na 3700 m i kome je ovaj uspon bio kao nama uspon na Karaulu (pa sad razmislite kako je bilo Dobrici).
Osim prvih nekoliko stotina metara, celokupna staza je bila pokrivena novim snegom koji je na pojedinim mestima bio izmešan sa komadima stena koji su stazu činili prilično nestabilnom. Negde na 5400 m (upravo kako je prethodnog dana predvideo Džon) prvo odustajanje - Goca odlučuje da se vrati i to zbog promrzlih šaka. Sa njom se vraća i jedan od pomoćnika vodiča. Nedugo zatim i Vesna odlučuje da se vrati. Zbog toga što su nam pomoćnici vodiča potrebni u završnom delu uspona, Zoki odlučuje da se on vrati sa Vesnom, a ubrzo odustaje i Sneža iz Beograda. Ostali nastavljaju dalje. Džon nas vodi tako da idemo kao jedinstvena grupa i tako ćemo se kretati sve do samog vrha. Polako sviće i zbog toga nam je sve lepše. I Dobrica nam se polako približava, skoro da su nas on i njegov vodič sustigli, ali izgleda da idu suviše brzo i Dobrica mi ne izgleda baš najbolje. Uskoro Dobrica počinje sve više da zaostaje i na kraju ga više ne vidimo - morao je da se vrati u bazni kamp - bolest, iscrpljenost od prethodnog dana i prebrzo kretanje od baznog kampa učinili su svoje. Nas 11 nastavlja dalje, a malo smo nezadovoljni što nas vodič vodi stazom upravno na izophise a ne prati drugu stazu koja ide serpentima. Krećemo se tako da pravimo po 10 koraka a zatim pravimo pauzu od tridesetak sekundi, pa opet 10 koraka pa pauza itd. Stžemo do prevoja koji je na visini od oko 5800 m. Osećamo da smo blizu vrha. Džon odlučuje da svi stavimo dereze, spakujemo štapove i kretanje nastavimo uz pomoć cepina. Takođe odlučuje da deo grupe nastavi kretanje u navezi (prvi član naveze je jedan od pomoćnika vodiča, pa deo naše grupe, pa drugi pomoćnik na kraju naveze). Nastavljamo uz greben ka vrhu: prvo Džon, pa nas nekoliko koji nismo u navezi, pa naveza. Teže je nego što smo očekivali - prolazimo nekoliko eksponiranih mesta a često je neophodno da se hvatamo za stene i tako prolazimo opasnija mesta. Konačno, posle devet sati hoda nas 11 stiže na vrh. Osećaj i pogled su fantastični. Slikamo se. U ovakvim situacijama vreme neverovatno brzo prolazi - imao sam utisak da smo na vrhu tek petnaestak minuta a ispostavilo se da smo tu već čitav sat. Vreme je za povratak. Opet nas nekoliko napred, pa naveza. Džon je sada uz navezu tako da mi idemo dosta brže. Dule Hristov je odjurio i već je daleko ispod prevoja. I meni, ne znam iz kog razloga, postaje dosadno tako da ostavljam iza sebe Milicu i Dragana i sam nastavljam brzim koracima ka baznom kampu. Stižem do baznog kampa u 14,40 - znači da sam od vrha do baznog kampa sišao za 2 sata i 40 minuta (Dule je stigao za manje od 2 sata). Tada mi postaje jasno koja je razlika u kretanju uzbrdo i nizbrdo na ovim visinama. Zoki i Vesna me sačekuju i čestitaju mi uspeh. Pripremljen je i čaj. Dobrica se odmara u šatoru - dobro je, ali ima jak i vrlo neobičan kašalj. U šatoru shvatam da sam za tih nešto više od 12 sati koliko je za mene sve to trajalo popio jedva litar ipo vode. Pripreman sebi Orosal a zatim i vitaminski napitak i odmaram se. Nešto posle 16,00 sati pristiže sledeća grupa i tako redom. Poslednji iz naše grupe stižu oko 19,00 sati - proveli su u planini skoro 18 sati. Sledi večera i na kraju iznenađenje: kuvari su nam pripremili tortu u obliku planine sa čestitkom. Opet čaj pa na spavanje.

Ambijent kao usred zime	Na grebenu

Sneža i ja na vrhu (6153 m)	Tamo negde u daljini je Karakorum

Ponedeljak, 7. septembar 2009.

Silazimo do sela Stok koje se nalazi na 3700 m gde nas čekaju džipovi koji nas odvoze do hotela u Lehu. Tuširanje i odlazak na zasluženo pivo u jednom od restorana u Lehu. Interesantno je da se pivo u ovom restoranu služi u čajniku (pivo je hladno) a čaše su obavijene salvetama. Uveče odlazimo na zajedničku večeru koja je meni zamalo presela - jeste to bilo nešto što je ličilo na jagnjeći ćevap ali je bilo neverovatno ljuto a ja se zainatio pa sve pojeo.

Pivo iz čajnika	Pogled na Stok Kangri sa terase restorana u Lehu

Utorak, 8. septembar 2009.

Slobodan dan u Lehu. To je onaj rezervni dan koji je trebalo da koristimo na planini da su bili loši vremenski uslovi. Iskoristili smo ga za kupovinu poklona i suvenira i odmor u restoranu sa čije terase se pruža predivan pogled na Stok Kangri.

Sreda, 9. septembar 2009.

Let iz Leha za Delhi, a odmah potom i vožnja vozom od Delhija do Amritsara. Brzi indijski vozovi su jedna od najboljih stvari koje ova zemlja ima: deonicu od 450 km prešli smo u minut po redu vožnje, za tačno 6 sati. U cenu karte ulazi i kompletno posluženje koje se sastoji od dnevnih novina, mineralne vode, soka, čaja, kafe, sendviča, kolača, glavnog jela (pirinač, dve vrste jela od povrća, čapati - vrsta indijskog hleba, kiselo mleko i salata od sezonskog povrća), sa sladoledom kao završetkom. Uveče stižemo u Amritsar i posle smeštanja u hotel idemo u noćni obilazak Zlatnog hrama Sika. Izuzetan doživljaj koji se teško može opistati - jednostavno to treba doživeti.

Život popred pruge	Zlatni hram Sika u Amritsaru

Četvrtak, 10. septembar 2009.

Dnevni obilazak Zlatnog hrama Sika - možda i veći doživljaj nego noćni obilazak, pogotovo što smo sada imali mogućnost da udjemo u hram. Slobodno vreme do polaska voza za Delhi ja koristim da obidjem Amritsar i to onaj deo u koji turisti redje zalaze. To je prava Indija koju treba videti ali ne verujem da ću poželeti opet da je vidim. Nisam imao nikakvih neprijatnosti ali jednostavno dovoljno je to jednom doživeti. U večernjim satima vozom se vraćamo za Delhi i smeštamo u vrlo pristojnom, novoizgradjenom hotelu koji ima sve što treba da ima (čini mi se da čak ni struja nije nestajala, što se redovno dešavalo svakih nekoliko sati u drugim hotelima) ali su prozori neverovatno mali iako za to nisam mogao da utvrdim razloge.

Zlatni hram Sika u Amritsaru	Tipičan način pripreme hrane na ulici

Petak, 11. septembar 2009.

Dan predvidjen za obilzak Delhija. Iznajmili smo autobus i vodiča i krenuli u neverovatnu saobraćajnu gužvu. Bukvalno smo svih desetak sati bili u koloni vozila tako da smo uspeli da obiđemo samo nekoliko značajnih spomenika (Qutub Minar sa najvišim slobodnostojećim minaretom na svetu, Humayunovu grobnicu, Lotusov hram, India Gate, Safdarjungovu grobnicu) od čega smo dva ili tri videli kroz prozor autobusa. Ako tome dodamo i celodnevnu dosadnu kišu uz nepodnošljivu vlažnost vazduha i neverovatnu želju vozača da ohlade unutrašnjost autobusa na temperaturu ispod 15 stepeni Celzijusa jasno je da nam ovaj dan neće ostati u previše prijatnom sećanju.

Humayunova grobnica	India Gate

Subota, 12. septembar 2009.

Ustajanje u 5 sati i polazak brzim vozom (sa svim pogodnostima koje to pruža) za Agru. Agra je bila prestonica Indije u dugom istorijskom periodu i to je grad sa velikim brojem poznatih i značajnih kulturno-istorijskih spomenika. Svakako najpoznatiji od njih je Taj Mahal, fenomenalan mauzolej nastao kao plod velike ljubavi Mogulskog imperatora Shah Jahana prema svojoj prerano preminuloj ženi Mumtaz Mahal. O Taj Mahalu koji je izgradjen u periodu od 1632. do 1653. godine ne vredi previše pisati - to je biser svetske arhitekture i to ne samo kao objekat već kao ceo kompleks - jednostavno to treba doživeti. U Agri smo obišli i Crvenu tvrdjavu (najznačajniju tvrdjavu u Indiji u kojoj je živelo više Mogulskih vladara: Babur, Humayun, Akbar, Jehangir, Shah Jahan i Aurangzeb), Itmad-ud-Daula grobnicu poznatiju kao Baby Taj, kao i grobnicu Agbara Velikog.
Usledio je povratak večernjim vozom za Delhi, pakovanje i oko 1 posle ponoći polazak na aerodrom.

Taj Mahal	Ulaz u Crvenu tvrdjavu

Nedelja, 13. septembar 2009.

Let iz Delhija za Istanbul, gde smo imali pauzu od nekoliko sati, sasvim dovoljnu da se dobro upoznamo sa istanbulskim aerodrom i najedemo vrlo ukusnog ratluka koji se besplatno deli kao reklamni uzorak. nekima je skoro pripala muka od količine pojedenog ratluka, ali se ipak ispostavilo da ko ne plati na mostu platiće na ćupriji - za dva obična točena Efesa platio sam 17,8 evra što je čini mi se najskuplje pivo koje sam do sada pio. Usledio je let do Beograda, gde smo stigli u 13,45 - u minut tačno po redu vožnje, a zatim i pozdravljanje sa svim članovima ekspedicije i želja da se sretnemo u nekoj novoj avanturi možda na nekom trećem kontinentu.
Na kraju puta Dobrica i ja smo odlučili da svartimo u Daščaru - poznati restoran kod Mladenovca, da malo podsetimo stomake na pravo jagnjeće pečenje.