Himalaji, Lobuche East (6119 m), april 2006.
(tekst i fotografije - Dobrica Dabović)

Zajedno sa još 15 planinara iz Srbije, Hrvatske i Makedonije, od 28. marta do 21. aprila 2006. godine učestvovao sam u ekspediciji na himalajski vrh u regionu Everesta - Lobuche Ist (6119 m).
Već samo dugo putovanje do Katmandua, glavnog grada Nepala, preko Grčke, Bahreina i Katara, nagoveštavalo je i obećavalo susret sa meni malo poznatom zemljom i njenom kulturom.
U Katmanduu smo bili smešteni u trgovačkom delu grada. Na žalost po nas, a i po kralja, u to vreme su se održavale demostracije, tako da smo bili uskraćeni za obilazak grada. Sve se svelo na hotel i uži centar u kojem smo kupovali preostalu potrebnu opremu za prestojeću ekspediciju.
Nakon tri dana, lokalnim avionom, otputovali smo do mesta Lukla (2800 m), polazne tačke svih ekspedicija u regionu Everesta. Put po najvišoj planini sveta je otpočeo!

Najvažnije stvari koje se moraju naučiti tokom dvonedeljnog uspona na jedan himalajski vrh jesu strpljenje i samodisciplina. Bez toga, u uslovima značajnog manjka kiseonika na tim nadmorskim visinama, kada i najprostije fizičke radnje, kao što je uzimanje vode, zahtevaju veliko trošenje energije; svaka žurba, urbrzani korak, nepotrebni razgovor, mogu jako brzo da te ostave bez želje za daljim penjanjem. Jako je važno da se svakodnevno pije po 4-5 litara tečnosti, inače se sigurno dobija visinska bolest.

Svakodnevno pešačenje, ponekad samo nekoliko sati, a ponekad skoro celi dan, postepeno dobijanje na visini kako bi se organizam što bolje aklimatizovao na uslove razredjenog vazduha.
Pogled na prelepe i ogromne planine prekrivene hiljadugodišnjim snegom i ledom, nadoknadjivao nam je svu onu muku koju zahteva svakodnevni boravak na tim visinama. Već nakon nekoliko dana mogao se videti i Mont Everest (Čomolugma, Sagarmata), najviši vrh na svetu, uglavnom prekriven velikom snežnom zavesom.
Jedan od najjačih utisaka na tom putu jesu nosači. Retko ko ima više od 50-60 kg, a po ceo dan, za sumu od nekoliko stotina naših dinara, nose teret i do 70 kg. Nosi se svašta: od rančeva sa planinarskom opremom, hrane, televizora, agregata ... i sve to na naizgled krhkim ledjima.

Nakon 13 dana uspona stigli smo u visinski kamp na 5150 mnv iz koga je trebalo pokušati završni uspon na vrh, na, do sada, za većinu nas, nedostignutu visinu od 6119 mnv.
Na završni uspon smo krenuli u 2 sata posle ponoći. Vreme je bilo skoro idealno za tu visinu i to doba noći, temperatura ne niža od - 15 stepeni i bez vetra. Kolona od 15 planinara, koji su krenuli na završni uspon sa čeonim lampama palako je napredovala. U početku, samo po stenovitom delu, a nakon toga, i sve do vrha, po snegu i ledu. Strmina se povećavala; dah je bio sve kraći; trudili smo se da sve vrme budemo osigurani na užetu kako ne bi došlo do pada.
Na najvećim strminama penjemo se jedan po jedan; kad jedan prede takvu deonicu, tek onda sledeći krece uz uže. Dok čekaš svoj red, sve ti je hladnije, u trenutku se zapitaš da li ćeš moci da izdržiš hladnoću a da ne odustaneš.

Najteže je bilo dok nije svanulo. Sa izlaskom sunca sve je postalo mnogo lakše. Bez obzira na težinu terena - nije bilo više sumnje u konačan uspeh. Jutro je bilo predivno, bez daška vetra, što je jako retko na toj visini. Svuda oko nas najviši vrhovi na svetu, obasjani crvenim jutarnjim suncem. Mont Everest kao na dlanu - samo 15 km udaljen!

(Sve do dolaska u visinski kamp imao sa relativno opušten odnos prema mogućnosti da popnem vrh: ''ako se popnem, popnem, a ako ne, pa nije važno, važno je uživati u ovom okruženju''. Medjutim, dan pred završni uspon sve se promenilo. Vrh mi je postao opsesija. Sve! U tim trenucima nisam mogao da zamislim da ne uspem, da se vratim kući ''bez vrha''! Volja i želja za uspehom su bili toliko jaki da je to predstavljalo velko iznenadjenje i za mene samog. Valjda se jedino može uspeti na takvim mestima?!)

Na vrh smo izašli oko 9,30 časova. Svi zajedno - nas 12 i 3 šerpasa penjača. Zadovoljstvo, ispunjenost, sreća ... Nismo se dugo zadržavali na vrhu: malo čestitanja, malo slikanja, malo fantastičnog pogleda.

Sve kasnije je bilo mnogo lakše. Lagano spuštanje. Proslava uspeha. Povratak u Katmandu. ''Povratak apetita'' - za 15 dana na planini smršao sam 9 kilograma.

Na kraju, šta reći o zemlji i narodu Nepala: jedna od najsiromašnijih zemalja u Aziji, ali na licima njenih ljudi stalan osmeh, kao da ne postoje nikakvi problemi, kada im se na licu ogleda lepota Himalaja.