Uspon na najviši vrh Evrope
(tekst i fotografije Dobrica Dabović)

Sa još dvoje prijatelja u periodu od 28. juna do 9. jula ove godine išao sam u Rusiju, na Kavkaz, da probam da ispenjem najviši vrh Evrope – Elbrus, visok 5642 m. Elbrus se nalazi u Kabardinsko-Balkarskoj oblasti Rusije, istočno od Crnog mora a u blizini granice sa Gruzijom. Putovali smo zajedno sa ekspedicijom planinarskog društva Pobeda iz Beograda (u njihovoj organizaciji je išlo skoro 50 planinara), ali osim zajedničkog putovanja, u svemu ostalom smo bili autonomni od njihove ekspedicije tj. sami smo na terenu odlučivali gde ćemo ići, spavati, kako se aklimatizovati, kada krenuti na završni uspon...

Putovanje je započelo letom do Moskve. Od Moskve smo išli autobusom koji je imao odredjeni broj ležajeva; ja nisam imao sreće da zauzmem jedan od njih, tako da sam celo putovanje oko 2.000 km do Kavkaza ili 33 sata vožnje, proveo u ''šaragama''. Po dolasku na Kavkaz smestili smo se u hotel u mestu Terskol podno planine (2150 mnv). Tu smo proveli dve noći, nabavili ono što nam je nedostajalo od opreme i vršili završne pripreme pre uspona na planinu.

Prvi dan uspona na planinu je započeo od mesta Azaua 2300 m (par kilometara od Terskola), iz kojeg smo krenuli gondolama sve do stanice Mir na 3500 m a odatle žičarom jednosedežnicom do lokacije Garabaši 3740 m, gde smo postavili šatore i proveli prvu noć u snegu. Nakon postavljanja šatora išao sam na aklimatizaciju do 4200 m i nazad.

Aklimatizacija	Dve trećine ekspedicije 1

Drugog dana smo došli do lokacije ''Priut 11'' odakle se vrši završni uspon vrh, na visini od 4050 m (po svim GPS-ovima), mada se zvanično vodi da se radi o visini od 4200 m (?!). Velike rančeve nam je izneo ratrak (neka vrsta traktora-gusenicara koji je specijalizovan za vožnju po snegu), a mi smo tih 300 visinskih metara prošli laganim hodom za 2 sata. Nas troje smo uzeli mesto u domu – što se pokazalo kao veoma pametno uzimajući u obzir predstojeće vremenske neprilike. I, tog dana se pogoršalo vreme - non stop orkanski vetar, vejavica, magla ... U tom trenutku broj ljudi koji su spavali u šatorima se naglo smanjio, a broj u domu naglo povećao.Tog drugog dana sam po takvom vremenu išao do 4560 m (dalje se nije video prst pred okom). Trećeg dana do 4820 m, po isto takvom vremenu. Osećao sam se bolje nego ikada na velikim visinama (ni jednog trenutka nisam se osećao umorno, niti imao glavobolju, niti imao uobičajenih stomačnih problema ...), te sam bio prepun samopouzdanja i vere da sa osvajanjem vrha neće biti nikakvih problema. Četvrtog dana je duvao užasno jak vetar, tako da, osim šetnji oko doma, nismo nigde išli (bar nas troje).

Dve trećine ekspedicije 2	Lepi satori, ali je prijatnije u domu

I ostao je taj poslednji, rezervni dan, koji smo morali iskoristiti za završni uspon! I Bog nas je pogledao i dao nam te noći i tog dana idealno vreme – toplo, sunčano i bez vetra. Ekipa Pobede je krenula na uspon u 1h po ponoći, a nas troje pola sata kasnije. Išli smo za njima, jer nam je tako bilo lakše i zbog orjentacije u mraku i zbog probijanja tj. pravljenja staze kroz novi sneg, sve negde do 4600 m, kada smo ih prešli (kod mesta koje se zove Skala Pastuhova). Inače, karakteristika zavšnog uspona na najviši vrh Evrope je ta što ima dosta da se pešači (oko 6,5 km vazdušnom linijom) i što se savladava visinska razlika od 1600 m (od 4050 m do 5642 m), a toliko pešačenje na takvoj nadmorskoj visini je, najblaže rečeno, veoma iscrpljujuce.Sa prijateljima sam išao zejedno do negde oko 5000 m tj. do svanuća. Meni više nije odgovarao njihov ritam – malo sporiji, zbog koga sam se dosta ''hladio'', tako da sam od te tačke išao sam do vrha. Od 5000m počinje traverza koja ide ispod Istočnog Elbrusa, pa sve do sedla izmedju dva vrha na 5350 m. Blaga je ali nikad joj kraja. Do 5200 m sam hodao bez
problema, veoma brzo i verovao sam da ću bez problema ispenjati vrh. No, od te tačke pa do sedla, nešto se preokrenulo, visina je počela da utiče, sporije sam išao i više nisam bio tako siguran da ću uspeti. No, na sedlu sam se u potpunosti oporavio – malo sam se duže odmarao, pojeo slatkiš, popio malo više vode i krenuo dalje. Od tog mesta kreće malo strmiji deo i tu se treba penjati dosta opreznije jer je penjač već prilično iscrpljen pa je veća i mogućnost za pad. Na tim delovima sam uveliko koristio sistem 30,40 koraka (manje ili više) pa odmor. Posle tih strmijih delova od oko 250 m dolazi vršni plato koji je lagan, jedino što je velika visina pa se polako ide. Dolazak na vršni plato i saznanje da je vrh jako blizu tj. da je praktično ispenjan, uticao je i na moje emocije: prvi put od kada hodam po planinama – suze su mi navirale iz očiju! U tim trenucima sam bio jako ponosan na svoju upornost, na ono što sam uložio da bih
ispenjao ovaj vrh.

Malo vazduha za poslednjih nekoliko metara	Na traverzi posle uspona

Na najviši vrh Evrope sam izašao nesto pre 11 h. Na vrhu sunčano, skoro bez vetra, pogled seže daleko, ka nebu, ka moćnim vrhovima u daljini, ka zelenim brdima u podnožju planine - fenomenalan osećaj; mnogo mi je značio taj uspon.

Treba reći da je Elbrus (Zapadni – viši i Istočni – nekoliko desetina metara niži), zapravo vulkanska kupa i nekarakterističan je za venac Kavkaza; što će reći i nije ''pravi'' Kavkaz - pravi Kavkaz je Himalajskog izgleda, sa zaledjenim, testerastim vrhovima skoro neosvojivog izgleda.

"Pravi" Kavkakz	"Pravi" Kavkakz - Garabashi

Po silasku sa planine sve ostalo je manje više bilo mnogo opuštenije (čak sam se izborio i za ležaj u autobusu, pa sam put do Moskve mnogo lakše podneo nego u dolasku). U Moskvi smo proveli jedan dan i jednu noć, te smo imali malo vremena da upoznamo delić ovog ogromnog grada... I eto, najviši vrh Evrope je ispenjan, sportski cilj je ostvaren, video sam neke nove planine i upoznao neke nove ljude... Jedno veoma lepo putovanje.

Sa Slovencima za zadnjem sedištu grčkog autobusa	Ispred Crvenog trga

U julu 2008. godine
Dobrica Dabović,član PD ''Vrbica''Velika Plana