PD "Vrbica" - Velika Plana

PD Vrbica na Araratu(5.137m)
i Suphanu (4.058m) - Turska
juli/avgust 2009.godine
(tekst i fotografije Dragica Kocić)

U organizaciji PD Pobeda iz Beograda od 24.07.2009.god do 16.08.2009.god organizovana je akcija uspona na najviši vrh Turske, Ararat , 5.137m i vulkansku planinu Suphan, 4.058m. U akciji su učestvovala i dva člana PD Vrbica iz Velike Plane.
Osim uspona na ova dva vrha u Turskoj, obišli smo drevne spomenike Anadolske visoravni, boravili u Siriji gde smo takodje videli ostatke drevnih civilizacija i obišli nekoliko najvećih gradova te zemlje, a na kraju puta boravili smo u Turskoj na njenom Sredozemnom moru u jednom prelepom primorskom selu gde smo se nekoliko dana zasluženo odmarali.
Za vreme tog tronedeljnog puta prešli smo 7.600 km (nas dvoje 200 km manje, jer nismo išli iz Beograda već smo u autobus ušli na autoputu), prelazili smo sedam puta državne granice, bili na dva kontinenta,u autobusu proveli tri noći, na planini pod šatorom takode tri noći, ostalih sedamnaest noći u dve države i osam hotela.
Dugo sam razmišljala kako da napišem ovaj izveštaj i na kraju odlučila da je najbolje da otkucam dnevnik koji sam vodila sve vreme puta.

Petak, 24.07.2009.

U Lastin autobus, na autoputu kod benzinske pumpe, ušli smo u 19 45. Do Bugarske granice stajali smo nekoliko puta, ne samo da bi se odmorili već da bi ušli i planinari iz Niša, Prokuplja, Vranja. Kad su ušli svi planinari bilo nas je 45-oro iz raznih gradova Srbije i iz mnogo planinarskih društava, Beograd, Šid, Sremska Mitrovica, Sombor, Zrenjanin, Šabac, Novi Sad (Bukovac), Smederevo, Velika Plana, Niš, Prokuplje, Predejane, Vranje i na kraju Ado iz Tuzle. Najmladi član bio je Željko iz Bukovca kod Novog Sada, 25.god, a najstariji Slavko iz Sombora, 65.god.
Oko ponoći smo prešli bugarsku granicu bez problema.

Subota, 25.07.2009.

Sedam ipo sati smo putovali kroz Bugarsku, uglavnom spavali. Na turskoj granici nije bilo posebnih problema, ali smo ipak dva ipo sata proveli na njoj. Kad smo konačno ušli u Tursku bilo je 10 sati po našem a 11 po turskom vremenu i svi odmah pomeramo satove za jedan sat.
Prvo što putnik primeti kad predje tursku granicu je osim grandioznog graničnog prelaza, džamija. Velika, od belog kamena, nekako blješti, "sa dve rakete" što bi rekao Gogan. Od tog momenta, videli smo ih za tri nedelje nebrojeno mnogo, ali mi je ova ostala upečatljivo u sećanju. Granični prelaz, ulazak u zemlju i prvo džamija. Vera je kod njih važan segment u životu. Vera i istorija.
Put nas je dalje vodio u Istambul. U njemu smo bili oko 14 sati i već oko 15 smo se smestili u hostel Sinbad u centru starog dela Istambula. Samo smo se istuširali, presvukli i krenuli u obilazak grada, ili bolje reći jednog delica ovog 18 milionskog grada koji se nalazi na dva kontinenta, i u kome je pomešano sve što se može pomešati: ljudi, religije, istorija, civilizacija, istok, zapad...

Sve se dešava na ulici

Protrčali smo kroz istorijsko jezgro grada, samo prošli pored Aja Sofije koja se restaurira i ušli u Plavu džamiju. Zanemela sam od lepote. Boje, boje, boje,... jedva pogodih izlaz,


Plava džamija	Boje u džamiji

... trebalo je videti i Taksin, deo Istambula koji mi najbolje objasniše kao "dugačka Knez Mihajlova ulica u Beogradu". ... ne vredi pisati o Istambulu, upoznati ga bar malo, treba najmanje mesec dana.
Pred spavanje, na ulici, ispred jednog od retkih restorana koji imaju pivo, popismo po jedno točeno "EFES", 6 turskih lira caša, 3 evra da bude lakše.

Nedelja, 26.07.2009.

Ustajanje je bilo zakazano za 6 sati, ali nas je sve već u 5 probudilo pevanje sa džamije. Šokirala sam se koliko se to glasno čuje. Sto je najgore, vrućina od rane zore. Nemam pojma koliko je stepeni, ali mi se cini kao da je 50 najmanje. Na brzinu smo doručkovali i već u 7 i 20 napustili hostel i krenuli dalje. Od Beograda do Istanbula prešli smo 960 km, a danas nas čeka 900 km, do Sivasa gde ćemo prespavati.
Lep doživljaj je bio kad smo prešli preko čuvenog mosta iznad Bosforskog moreuza koji razdvaja Evropu od Azije, levo Crno more, desno Mramorno. Ostavismo Evropu i udjosmo u Aziju. Kakav osećaj, samo jedan običan most deli dva kontinenta.
Malo dužu pauzu napravili smo u Ankari, glavnom gradu Turske, u koji smo stigli oko 13 sati i gde smo obišli njen najviši deo, brdo na kome se nalazi tvrdjava i odakle se vidi ceo grad. Za razliku od Istambula prolazak kroz Ankaru je bio kao prolazak kroz bilo koji evropski grad.

Ankara

Gledajući je sa tvrdjave, primetila sam samo da joj fali drveće, nema skoro ni malo zelenila, a vrućina pripekla ... sad vec imam osećaj da je više od 50 stepeni.
Zbog dugog puta koji nas je čekao, vrlo brzo smo nastavili dalje, napravivši samo jednu pauzu za ručak u motelu na autoputu. Svidelo mi se što su imali ekspres restoran, tako da sam mogla da vidim šta ću da poručim da jedem. Punjene paprike su im bile skoro kao naše, ali avaj...nigde piva...samo odmahuju glavom...a vrućina pripekla...ne pije mi se voda. Autobus nam je dolazio kao spas, klima je koliko toliko doprinosila da nam put bude podnošljiv.
U Sivas, hotel Fatima, stigli smo u 22 sata. Samo smo se istuširali i zaspali. Jedva da mogu da se setim sobe u kojoj smo spavali.

Ponedeljak, 27.07.2009.

Ustajanje u 6, toliko smo bili umorni da nismo čuli jutarnje pevanje sa džamije. Doručak je u Turskoj svuda isti: neka vrsta švedskog stola, barena jaja, sir, kačkavalj, paradajz, krastavac, džem, med, uvek svež beo hleb, odmah smo svi zapamtili da je to ekmek, naravno čaj i obavezno lubenica posečena na parčiće. Sve bi to bilo u redu da nije 6 sati, još kad računate po našem vremenu 5! Pa ko će tad da jede lubenicu!
Vec u 7 sati krećemo dalje, opet nas čeka dug put, 750 km do Dogobajazita, mesta odakle se kreće na Ararat. Malo dužu pauzu pravimo u Erzurumu, gradu gde ostavljamo deo grupe koja ne ide na uspon na planinu. Dok se oni smeštaju u hotel mi koristimo priliku da ručamo, kupimo hleb i nadjosmo PIVO, uh kako li je prijalo onima koji ga vole više od mene.
U Dogubajazit smo stigli u 19 časova i za samo pola sata se smestili u hotel Isfahan. Čekalo nas je dosta posla. Prepakivanje rančeva, provera opreme, hrana za četiri dana, ... morali smo biti brzi i leći u krevet što ranije. Gogan i ja smo ipak pre spavanja stigli da se jedan sat prošetamo kroz grad, jer je trebalo malo protegnuti noge od silnog putovanja autobusom.

Dogubajazit se smatra istočnom kapijom Turske i tokom vekova je pripadao različitim narodima i civilizacijama. Tokom svoje duge i burne istorije Dogubajazit je pripadao civilizaciji Urartu, Asiriji, Mediji, Persiji, Rimu i Vizantiji, da bi konačno bio izložen osmanskim osvajanjima za vreme kalife Osmana. Dogubajazit nije samo poznat po svojim istorijskim spomenicima i tragovima različitih civilizacija i plemena koja su živela na ovom prodručju, vec se odlikuje i izuzetnim prirodnim lepotama i zanimljivim folklorom.

Utorak, 28.07.2009.

Ustajanje u 4, dva tri zalogaja, počinjem da pijem vodu, od sada je to vrlo važan posao, mora da se unese za 24 časa bar 4 litara tečnosti. Ko može i više to je manja verovatnoća da dobije visinsku bolest.
U 6 sati, sa dva minibusa, nas 25 kreće na planinu. Sa nama su i 3 vodica, Kurdi koji žive od toga.


Ne izgleda strašno	Vodič

Pridružuju nam se i dva planinara koji su sami došli do Dogubajazita. Sat vremena vožnje je bilo potrebno da nas dovezu u podnožje Ararata, na visinu od 2.137m. Vreme svetlo oblačno, vrh Ararata u oblacima, prohladno, prijatno za pešačenje. Tu istovarujemo velike rančeve koji idu na mazge, a mi sa malim rančevima u 7 sati i 10 minuta krećemo na uspon. Za danas, cilj je da se popnemo na 3.200m, podignemo šatore i tu prespavamo prvu noć.

Kolona

Planina Ararat , najviši vrh u savremenoj Turskoj, snegom pokrivena uspavana vulkanska kupa visoka 5.137 metara, nalazi se na severoistoku Turske, 16 km zapadno od Irana i 32 km južno od Jermenije. U Biblijskoj Knjizi postanja ova planina se označava kao mesto gde se nasukala Nojeva barka posle potopa. Manji vrh, Mali Ararat (3.896 m), uzdiže se jugoistočno od glavnog vrha. Plato od lave proteže se izmedu dva vrhunca.

Vulkansko kamenje

Tehnički, Ararat je stratovulkan, formiran od bujica lave i užarenih stena. Ararat pripada kavkaskom masivu.Iako se planina nalazi u Turskoj, Ararat je nacionalni simbol Jermenije, gde se ponekad naziva Masis, i nekada je bio jermenska teritorija dok nije došao u turske ruke oko 1915. Planina Ararat predstavljena je u centru jermenskog grba. Planina se jasno vidi sa skoro svih lokacija u Jermeniji, uključujući glavni grad Jerevan (zapravo, najbolje se vidi iz manastira Hor Birap), a jermenski umetnici ga cesto prikazuju na slikama, obsidijanskim gravurama i tablama za bekgemon. Bez obzira na to turske vlasti strogo kontrolišu strance koji se penju na Ararat i ne dozvoljavaju Jermenima uspon.
Uspon na Ararat se najčešce izvodi sa južne strane iz Dogubajazita. Makadamski put vodi do 2200m odakle se put nastavlja pešice. Kurdi nomadi koji žive na obroncima planine, obavljaju prenos stvari, pa čak i ljudi na konjima i mazgama do visine od 4200m. Prvi bazni logor smešten je na 3200m i u njemu postoji tehnička voda, a od domorodaca je moguce kupiti vodu za piće. Put do njega je blag i širok, dok se odatle nagib terena naglo povećava, a promenu nagiba prati i nestanak vegetacije. Na visini od oko 3800m se nalazi zimski bazni logor. Najviša tačka do koje konji i mazge iznose opremu je mali plato na oko 4200m na kom se tokom letnjih meseci nalazi drugi bazni logor iz koga se kreće na uspon. Pored logora se nalazi urvina koja je ostala otapanjem lednika u kojoj se sa vremena na vreme ruše stene uz strahovitu buku. U logoru postoji voda za piće tzv. snežnica (voda nastala topljenjem snega). Iz ovog baznog logora se najčešce kreće na završni uspon, iako postoji još jedan bazni logor na većoj visini za slucaj nužde, a uspon po kamenjaru traje sve do 4900m na koliko se nalazi granica večitog snega.

Bez ikakvih problema, cela grupa se vrlo složno, sa pauzama, ne mnogo brzo, popela na 3.200 m gde je trebalo podići prvi bazni kamp. U 12 i 10 smo bili na mestu koje su nam naši vodiči odredili za podizanje šatora. Za nepun sat, niklo je naše šatorsko naselje.

3.200 m

Nismo smeli da legnemo. Trebalo je nešto raditi, prepakujemo stvari, spremamo hranu, kuvamo supu, prokuvavamo vodu, pijemo vodu, šetamo se. Popodne, negde oko 16 sati, niotkuda, pojaviše se crni oblaci i u sekundi se sruči prvo kiša na naš kamp, a odmah zatim poce i grad koji sva sreca nije dugo trajao, ali dovoljno da na momenat prekrije travu oko nas.

Nevreme na 3.200 m

Meni taj prinudni boravak u šatoru nije prijao, a kako se posle ispostavilo ni mnogim drugim planinarima. Malo me je zabolela glava a i u jednom momentu ispovratih ručak koji sam pojela. Posle toga se sve smiri, prestade nevreme, razvedri se i vreme, a i meni svanu. Predveče smo proveli napolju, šetali se sa flašicama u rukama i pili vodu, čaj, supu... Legli smo u 21 sat, ali dugo nisam zaspala jer je vetar počeo da duva i nije prestao sve do ponoći. Kad sam izašla iz šatora na momenat, videla sam da se razvedrilo i da su se čak pojavile zvezde. Samo planinari znaju kako je nebo sa zvezdama na planini. Prosto mi je bilo žao što moram da se vratim u šator, ali me topla vreća vrlo brzo uspava.

Sreda, 29.07.2009.

Ustali smo u 5, raspremili kamp, veliki rančevi na mazge, mali na ledja i u 7 i 45 krenusmo "uzbrdo". Jedna planinarka je zbog visinske bolesti odustala od daljeg uspona, ostala je sa Kurdima sa kojima se u toku dana spustila u Dogubajazit.
Dan sunčan, bez oblačka, ni nad samom snežnom kupom Ararata nema oblaka. "Nogu pred nogu", ne žurimo, penjemo se, slikamo,... cvece na 3.500m me uvek fascinira, vrh Ararata sve vreme pozira, mami nas da škljocamo fotoaparatima. Pojavljuje se i Mali Ararat, tako je blizu, ne mogu da zamislim da je u Jermeniji, cini mi se na dohvat ruke.


Cveće	Mali Ararat

U 11 i 30 smo bili na 4.150m., na mestu gde treba da postavimo ledeni kamp. Teren znatno izmenjen, nema trave, veliko vulkansko kamenje, šatore podižemo tako što ih vezujemo za to kamenje, kočići nema gde da se zabodu. Mestimično ima delova lednika.
Sve vreme nešto radimo, prokuvavamo vodu koja je ovde dosta mutna (u normalnim uslovima ni noge ne bih oprala u njoj, a ovde je sasvim normalno pijem), kuvamo čaj, pojedemo po neki zalogaj, odlično se osecam, jedini problem postaje to što sa zalaskom sunca postaje sve hladnije. Mnogi se uvlače u šatore iako još nije vreme za to. Naši vodiči Kurdi kuvaju pilece male batake i u prolasku pored njih dadoše mi jedno batače. Ne secam se da mi je neka hrana tako prijala kao tad, na 4.150m, podno Ararata, to malo batače koje nije imalo više od dva zalogaja. I svu hrskavicu sam pojela, da su mi bolji zubi pojela bih i košcicu koju sam dugo glodala razmišljajuci o tome koliko je malo potrebno čoveku da bude srecan u nekom trenutku.
U 21 sat se uvukosmo u šator. U vreću uvlacim sve što ću da obučem ujutru, hocu reci u noć, napolju je sad već uveliko minus, uvlačim i cipele jer ne želim da mi se prsti smrznu čim krenemo na završni uspon. Dok sam uvukla flašicu sa cajem, pa mobilni, pa foto aparat,pa...jedva ostade u vreci mesta za mene. Moram brzo da spavam, treba mi malo odmora.

Četvrtak, 30.07.2009.

Ustajanje u 1 sat. Čeonu lampu na glavu i u šatoru počinje spremanje. Popismo po mlak čaj iz moje vreće, pojedosmo po jednu "kidi" čokoladicu, obukosmo se propisno jer sve vreme čujemo da duva jak vetar, cujemo glasove iz drugih šatora gde neki odustaju zbog hladnoće.
U 2 sata nas 20 spremno čeka da krene. Četiri planinarke odustaju zbog jakog vetra. Kako li će duvati kad izadjemo na greben kad je ovde ovako jak.
Kolona kreće, baterije na čelu, jedan iza drugog, nema razgovora, čuje se samo po neka reč, ...a nebo...osuto zvezdama...zao mi je što ne mogu da hodam podignute glave,... mrak je,... veliki uspon,... kamenje,... moram da držim glavu dole kako bih osvetljavala put. Ne smem da se okliznem, neću iz nepažnje da se povredim.
Ne znam o čemu razmišljam dok hodam. Nije mi teško, samo je malo hladno i dosta jak vetar duva. Mrdam prstima i na nogama i na rukama jer znam da mi je to slaba tačka. Penjemo se bez problema, još malo, još malo...svanjava...volim da slikam svanuće, ali sad od toga nema ništa. Ne smem da rizikujem da mi se smrznu prsti. Vetar sve jači, postaje mi sve hladnije, nema više kamenja, sad gazimo sneg. Još uvek ne stavljamo dereze, na grebenu smo, moramo ga preći pa naći neku zavetrinu, vetar je baš zapeo...jedna planinarka odustaje i jedan od dvojice vodiča koji su pošli sa nama se vraća sa njom. Nije mi ništa teško, dobro se osećam,...ali mi je hladno, ...sad baš hladno.
Zavetrina,... pada naredba da stavimo dereze i nešto pojedemo. Oblačim još jedan polar ispod jakne i polako mi se vraća toplota u telo. Nameštam dereze, ali bol u prstima koji nastaje od njihovog zagrevanja mi zaustavlja dah. Moram da sačekam da bol prodje. Na 4.900m smo, blizu je vrh...samo da mi se vrate prsti na rukama....Konačno, bol prestade, svi smo sa derezama i kolona ponovo krenu. Više mi nije hladno, polar iz ranca je odradio svoje, zagrejao mi telo, a samim tim mi je ta toplota otkravila smrznute prste. A vetar ne jenjava!
Na vrh smo izašli posle 8 sati. Nas 19, 2 vodiča i dva planinara koji su nam se pridružili u Dogobajazitu. Samo 4 žene. Popeo se i najmladji Željko i najstariji Slavko.

Vrbica na vrhu

Sam vrh nije atraktivan, ali je pogled fantastičan, mi u snegu i ledu a ispod nas sunce, trava, ...najlepši je pogled na Mali Ararat. Slikamo se, žurimo, jak je vetar...Gogan vadi majicu Vrbice.
Krecemo natrag, oprezno, bez euforije, spuštanje je uvek teže od uspona...sad već mogu da slikam.


Silazak	Nema više snega

Pravimo pauzu za doručak, svi smo dobro, vreme je sunčano, vetar jenjava.
U ledenom kampu smo bili u 12 i 30, raspakovali ga, velike rančeve na mazge, male na ledja pa u 14 i 30 "put pod noge"...ponovo na 3.200, gde stižemo u 16 i 30. Sad opet podižemo kamp i posle raspakivanja ja uspevam u 19 sati da se uvučem u vreću. Na Goganovo pitanje "što sam tako rano legla"...nisam imala odgovor...
Šaljem SMS poruke, srećna sam, zadovoljna. Nije najviša visina na koju sam se popela, ali najviši vrh jeste.

Petak, 31.07.2009.

Posle prethodnog dana, a obzirom da smo rano legli, do 6 ujutru smo svi već ustali. Uglavnom raspoloženi, predivno jutro, planina nas časti lepim fotografijama koje pravimo. Još jedna grupna fotografija za uspomenu...Usput se pakujemo, podižemo kamp, i onda ponovo, veliki rančevi na mazge, mali na ledja, a mi u 8 i 30 krećemo da se spuštamo niz planinu. Bilo je lako i lepo spuštati se.

Kurdsko naselje

U 11 i 30 smo bili na mestu odakle smo pre tri dana krenuli u planinu, 2.137 m, rančevi natovareni na dva kombija, za sat vremena vožnje, u 12 i 30, bili smo ispred hotela u Dogubajazitu. Grupa koja se nije pela na planinu sačekala nas je sa pogačom i solju, kriškama lubenice i naravno ...PIVOM. Do 20 sati smo bili slobodni, tuširanje, prepakivanje, šetnja Dogubajazitom. Gogan i ja smo prvo zaglavili u poslastičarnici,... baklave raznih vrsta, ...slatke da udaraju direktno u mali mozak,... ali prijaju.

Baklave

Naručujemo i pravu tursku kafu bez šecera, objasnismo im... , bila je prava turska...ali, i ona slatka da nisam mogla da je popijem,... a tako je lepo mirisala...
U 20 sati smo imali zajednicku večeru na kojoj smo se zahvalili vodičima koji su zaista bili odlični, sve vreme brinuli o nama na planini, a ujedno bili potpuno neprimetni. Večera je bila odlična, domaćini ljubazni, na kraju pade i neko kolo, vodičima i domačinima se svidelo pa i oni zaigraše...

Subota, 1.08.2009.

Rano smo ustali da se spakujemo, u 7 prošetali još jednom kroz Dogubajazit, u 8 i 30 smo se pozdravili sa domaćinima i krenuli dalje na put. Čekao nas je dug put do jezera Van, ali smo prethodno obišli Isak Pašin saraj koji se nalazi na brdu iznad Dogubajazita.

Isak Pašin saraj

To je druga po veličini palata u Turskoj (posle Topkapi saraja u Istambulu), i neobično je da se nalazi 2.000 km daleko od Istambula. Sagradio ju je Isak Paša koji je bio Sultanov čovek zadužen za finansije. Zbog toga što je proneverio novac, Sultan ga je proterao iz tadašnjeg Carigrada (danas Istambula) na samu istočnu granicu tadašnjeg carstava. Tu on podiže palatu u koju prenosi deo Istambula.
Nismo imali vremena da obidemo Urartu tvrdavu i Bajazitovu džamiju (po kojoj je Dogubajazit dobio ime), koje su u neposrednoj blizini, ali smo gledajući ih bili fascinirani saznanjem da je tu gde stojimo, 17 vekova pre Hrista živeo narod koji je bio na izuzetno visokom civilizacijskom nivou. Imali su vodovod, kanalizaciju, centralno grejanje…
Antička kraljevina Urartu po nekim izvorima zvala se zemlja Ararata. Planina se stvarno nalazila na teritoriji Urartu, oko 120 kilometara severno od prestonice. Zato se veruje da je ime planina i dobila po narodu urartu koji je ziveo na tim prostorima.
Put nas je dalje vodio do Muradijevih vodopada, koji su nacionalni park, ali na mene nisu ostavili naročito veliki utisak.

Muradijevi vodopadi

Turcima u tim delovima zemlje koja je siromašna vodom, možda i izgledaju veliki, ali nisam mogla da se ne čudim ogromnoj količini dubreta koja je svuda okolo.
Putujući dalje došli smo i do jezera Van.

Jezero Van je najveće jezero Turske. Nalazi se na krajnjem istoku zemlje.To je slano jezero vulkanskog porekla, koje nema otoke, a vode prima od brojnih pritoka sa okolnih planina. Ima površinu od 3.755 km, i nalazi se na 1.719 metara nadmorske visine.

Ogromno je, ne vidi mu se kraj. Slabo je naseljeno, putovali smo dugo oko njega dok nismo stigli u Ahlat, gradić na obali u kome se nalazio naš hotel. Koliko slabo ima gostiju dokaz je i to da smo od 14 i 30 kad smo stigli, do 16 sati čekali da nam očiste sobe. Hotel nije loš samo je pun prašine i paučine.
Mi planinari nismo imali vremena za kupanje. Planiran je uspon na Suphan u jednom danu. Trebalo je prepakovati se, kupiti hranu za sutrašnji dan, pojesti nešto...sve smo to završili do 20 sati, ali nije bilo lako zaspati tako rano. Samo što sam zaspala probudila me je pristigla poruka sa mobilnog telefona. Sin nam javlja da smo postali svetski prvaci u vaterpolu! Bravo momci. Radujem se. Pogledam na sat, 22 i 20, sat će zvoniti u 00 i 15.

Nedelja, 2.08.2009.

U 1 sat nas 14-oro spremno stoji ispred kombija koji treba da nas poveze u podnožje planine. Suphan je vulkanska kupa visoka 4.058 m, i do nje ima oko 70 km od jezera Van.

Vulkanska kupa

Sa nama krecu i dva vodiča . U 2 i 30 smo napustili kombi, čeone lampe na glavu, rančeve na ledja i krenusmo. U koloni tišina, pospani smo, mrkli mrak, ne vide se zvezde, prijatno je prohladno. Kolona se ne kreće brzo, još se nismo zagrejali. Sve vreme mi nije jasno po kakvom to pesku gazimo. Nije kamen, nije trava,...pesak !?....koja je nadmorska visina?, pitam....2.650m. neko odgovara. A pesak i dalje !?

Planina od peska

U svanuce pravimo pauzu za doručak. Sunce neće skoro, u daljini se vidi deo jezera. Ispod nas pesak. Trave ima mestimicno, a kako se razdanjuje, pogled mi se sve više zaustavlja na raznom cveću koga ima u izobilju. Uspon mi nije težak tako da imam vremena da ga slikam. Neverovatno koliko različitih vrsta cveća na toj visini.
Na 3.700m pravimo malo dužu pauzu da pojedemo nešto slatko i popijemo malo vode. Sačekujemo one koji su zaostali. Jedan planinar odustaje od daljeg uspona. Nema više peska i cveća, pred nama je sam vrh vulkana, kamene gromade, ogromna količina kamenja uz koji nastavljamo uspon.

Stene

Sklapamo štapove, sad samo ruke i noge i velika opreznost. Nikad se ne zna da li je kamen na koji staješ siguran. Cela planina inače nije uopšte markirana pa mi sami biramo put, malo dalje jedan od drugog da se neki kamen ne bi odronio.
U 10 smo bili na vrhu.


Vulkansko grotlo	Vrbica na Suphanu 4058 m

Uobičajena scena, neko se slika, neko jede, neko uživa u pogledu, neko šalje SMS poruke...45 minuta prodje za tili čas. Možda bismo napravili i dužu pauzu da ne počeše neki oblaci da se nadvijaju nad planinu. Povratak je bio dosta spor dok nismo sišli sa kamene kupe, a posle toga niz onaj pesak...


Silazak je teži	Prašina

Toliko smo bili puni prašine, a da ne pričam da su i stvari u rancu bile prašnjave.
Kombi nas je čekao na 2.300m, i do njega smo stigli u 14 i 15. Vožnja do hotela, ostatak ekipe koji nije išao na planinu je uživao kupajući se u jezeru. Mi nismo stigli. Imali smo dve sobe za tuširanje pa smo morali u red, dok smo popili pivo, istuširali se, jeli, prepakovali se po ko zna koji put, dodje i vreme za pokret. Autobus je krenuo dalje u 19 sati. Plan je bio da noću putujemo kako bi sutra uvece prešli dve granice, obišli usput neka mesta i stigli u Alep, drugi po velicini grad u Siriji.
Bila sam po malo tužna. Planinarski deo puta smo ispunili. Sad, pa na dalje, smo turisti.

Ponedeljak, 3.08.2009.

Spavanje u autobusu nije baš najsrećnije rešenje kad se u jednom danu popneš i spustiš sa planine koja je visoka preko 4.000 m, ali šta je tu je, umor je učinio svoje, uglavnom smo uspeli da prespavamo noć. U 6 ujutru smo bili u Šanli Urfi, gde je i po Bibliji i po Kuranu rodno mesto praoca Abrahama. Zato je taj grad svetilište svih vera. Razgledamo džamijski kompleks koji se nalazi oko Abrahamove pećine.

Nas, žene, puštaju da udemo u Abrahamovu pećinu, ali u samu džamiju koja se nalazi pored, mogu da udu samo muškarci.U antička vremena, Urfa se zvala Edesa, tako se zvala i u vreme Boldvina I, kada je tu osnovana prva krstaška kneževina na Bliskom istoku. Ceo taj kraj oko pećine je sredjen tako da ne možeš da pretpostaviš da si u Turskoj, park pun borova i palmi, čisto, puno restorana svuda okolo. Kroz park prolaze mnogi kanali koji su puni riba koje posetioci hrane. Ribe su tu svete životinje i zato ih ima neverovatno mnogo.

Svete ribe

Abraham je starozavjetni lik, nazivan i praotac naroda.
Jedini izvještaji o njemu postoje samo u religioznoj književnosti, a najstariji je onaj u biblijskoj Knjizi Postanka. Njegovo povijesno postojanje ničim se ne može potvrditi.
Žena mu se zvala Sara. Doživjeli su starost bez potomstva, a Bog im je obečao brojno potomstvo. Abraham je povjerovao i time je došlo do sklapanja prvog saveza Boga s čovjekom opisanog u Bibliji. Na tom se savezu temelji sva kasnija teologija saveza Starog i Novog zavjeta. Abraham i Sara dobijaju sina Izaka, a njemu će se roditi Jakov koji ce postati praotac izraelskog naroda.
Abrahamu je žena Sara, uvidjevši da mu ne može dati potomstvo dala svoju sluškinju Hagaru, koja ce Abrahamu roditi njegovog najstarijeg sina imenom Jišmael. Jišmael ce postati praotac Arapa. Tri velike monoteističke religije Abrahama smatraju praocem svoje vjere, budući da je u svetim spisima opisan kao prvi vjernik u jedinoga Boga.

Stigli smo samo da prošetamo kroz trgovački deo grada, ali je bilo rano i sve je još bilo zatvoreno.

Prodavnica

U 9 sati smo nastavili dalje. Sledeće zaustavljanje je bilo već za sat vremena u mestu Haran koje se nalazi blizu granice sa Sirijom i u kome smo pogledali etno selo napravljeno za turiste koje se nalazi pored samog velikog arheološkog nalazišta.

Biblijsko selo

Zanimljivo je bilo videti sve to, samo da napolju nije bilo 45 stepeni minimum. Kad smo posle jednog sata provedenog napolju ušli u autobus, bilo je kao da smo ušli u frižider, a u autobusu je bilo 32 stepena.
Nastavili smo dalje ka granici, ali smo na njoj doživeli neprijatno iznenadjenje, veliki autobusi ne mogu na ovom graničnom prelazu da udju u Siriju, morali smo još četiri ipo sata da se vozimo kroz Tursku kako bi došli do drugog graničnog prelaza. Tursku granicu smo prešli za nekih 40 minuta, ali onda je nastao zastoj na Sirijskoj. Ne znamo šta je bio razlog, ali mi smo do 20 sati proveli na granici, što kad se preračuna ispadne tri ipo sata.
U Alep, drugi po veličini grad u Siriji, stigli smo u 21 i 30 i u 22 i 30 uspeli da se smestimo u hostel Al Gawaher koji je u samom centru grada.

Utorak, 4.08.2009.

Sirija se cesto naziva kolevkom civilizacija i kapijom istorije, što opravdava činjenica da ima puno toga da ponudi istoriji i obrazovanju civilizovanog čoveka. S druge strane, prirodne granice Sirije nisu išle u prilog sigurnosti zemlje. Naprotiv, učinile su je ranjivom prema mnogim osvajačima i napadačima. Geografski položaj je Siriju učinio i raskrsnicom trgovačkih puteva izmedju Mediterana i Istoka.
Sve do Prvog svetskog rata, geografski gledano, Sirija je obuhvatala današnju Siriju, Liban, Jordan i Palestinu. Uvijala se pod gradjevinskim ambicijama Egipta, Vavilona, Persije, Rima i Turske, a svaki od tih graditelja ostavio je svoj pečat u njenoj bogatoj istoriji.

Za nedelju dana, koliko smo proveli u Siriji uspeli smo da obidjemo skoro sve što je najpoznatije u toj zemlji. Poceli smo od Alepa.

Alep (Aleppo) je drugi grad po veličini u Siriji, koji je ujedno i trgovački centar još od vremena Rimljana. To je jedan od najduže nastanjenih gradova na svetu. Još od trećeg veka p.n.e., Alep je bio prosperitetan grad, sa jedinstvenim strateškim položajem. Zahvaljujuci tako dobroj poziciji, Alep su osvajali Hititi, Egipćani, Asirci, Persijanci, Grci i Rimljani. Sukob izmedju Vizantije i Persije je rezultirao osvajanjem Alepa, 440. godine. Persijanci su opljačkali grad, spalili njegove velike delove i uništili mnoge od njegovih spomenika, a harali su Alepom sve do 636. godine, kada je nastupilo arapsko osvajanje, nakon čega je grad povratio svoj status u kulturnom i ekonomskom smislu.

Alep je osim toga, posle Bejruta, najveci grad hrišćana na Bliskom Istoku. Zato osim džamija, u starom delu grada ima i puno hrišćanskih crkava. Obišli smo jermensku crkvu Svetog Đorda koja se podjednako dobro održava kao i njihova najveća džamija Al Kabi.

Jermenska crkva

U ovoj džamiji je grob oca svetog Jovana Krstitelja, Zaharija. Simbol grada je Citadela, tvrdjava koja dominira nad gradom, ali mi nismo imali sreće da je obidjemo, utorkom ne radi. Zato smo odmah mogli u obilazak suka (souq - pijaca). Pokrivene pijace u Alepu su kao lavirint, jer su njihove uličice dugačke i do 10 kilometara i isprepletane oko centralne fontane i bašte.U Alepu, pijace su podeljene po proizvodu koji dominira u radnjama, tako da postoje pijace pamuka, bakra, zlata... Mnogi od njih datiraju još iz 15. veka. Dan je prošao za tren, bilo je bogami napornije nego na planini. A vrućina, neopisiva… Lep gest napravio je gazda hostela u kome smo odseli, Ahmet, jer nam je uveče priredio zajedničko veče na terasi njegovog hostela. Uz orjentalnu muziku i pivo koje smo sami doneli osećali smo se manje daleko od kuće. A i nargile su mnogima tu noć ucinile još lepšom.

Sreda, 5.08.2009.

Ustali smo u 6, doručkovali klasičan sirijski doručak, koji u mnogome podseća na turski samo što ovde nema ekmeka (hleba). Umesto njega, dobiješ neku vrstu debele palačinke, samo dosta suvlje, bareno jaje, maslinke, neku vrstu namaza koji podseca na naš krem sir, obavezno čaj i uvek uz to ima i slatka varijanta sa džemom i medom.
Ovaj dan je bio predvidjen za put do Palmire, ali sa dva zaustavljanja. Prvo je bilo da obidjemo jednu od najvećih hrišćanskih crkava, sveti Simeon Stolpnik.

Sv. Simeon Stolpnik

Sv. Simeon je bio asketa koji je proveo poslednjih 27 godina života u izolaciji na vrhu stuba. Po predanju, imao je isceliteljske moći pa je to mesto posećivalo mnogo bolesnih ljudi koji su tražili lek. Nakon njegove smrti, brdo na kome je živeo postalo je glavno hodočasničko mesto koje je posećivalo hiljade vernika iz cele Vizantije. Na tom mestu u 5.veku podignuta je crkva koju i dan danas posećuje ogroman broj ljudi. Samo dok smo mi obilazili ostatke crkve cula sam francuski, italijanski, španski, engleski…
Put nas je dalje vodio u Hamu, mirni gradić, 200 kilometara severno od Damaska, jedan je od najatraktivnijih u Siriji, na obali reke Orontes na kojoj se nalaze čuveni Norijasi.

Norijas

To su dolapi koji su široki i do 20 m u prečniku, bilo ih je 17, sad ih je očuvano nekoliko i oni su navodnjavali taj deo Sirije tako da je to bila žitnica zemlje.
U 17 45 stigli smo u Palmiru, kako ga neki zovu, grad sa 1000 stubova.

1000 stubova

Oni koji dobro poznaju Siriju kažu da "ako postoji samo jedna stvar koju možete videti u Siriji, onda neka to svakako bude Palmira".

U Palmiri je sve šareno

U pitanju je oaza u Sirijskoj pustinji, severoistočno od Damaska, koja poseduje monumentalne ruševine velikog grada koji je nekada bio najznačajniji kulturni centar drevnog sveta. Od prvog do drugog veka, umetnost i arhitektura Palmire, koja je stajala na raskrsnici civilizacija, spojili su grčke i rimske tehnike sa lokalnom tradicijom i persijskim uticajima. Ruševine Palmire datiraju iz drugog veka, mada je grad postao slavan za vreme Asiraca. Jedno vreme je bio grčka predstraža, a 217. je pripojena Rimu i postala centar neizmernog bogatstva. Najpoznatija ličnost grada je bila ambiciozna kraljica Zenobija, koja je tvrdila da vodi poreklo od Kleopatre, a koja je vladala Palmirom od 267, kada je njen suprug preminuo pod neobjašnjivim okolnostima. Kružile su glasine da je ubijen i da je i Zenobija umešana u taj zločin. Zenobija je, budući pohlepna, napala rimske snage, ali je pretrpela težak poraz 271. godine. Dve godine kasnije, Palmira je spaljena, a dokrajčio je zemljotres 1089.god. Nakon poraza u ratu protiv Rimljana, Palmira nikada nije povratila svoje pozicije. Tek u 18. veku vratila se iz potpunog zaborava, kada ju je "otkrilo" dvoje engleskih turista, zapanjivši svet svojim skicama iz te, tada daleke i neistražene oblasti.

Četvrtak, 6.08.2009.

Rano smo ustali da bi stigli da obidjemo najvažnije lokalitete u Palmiri i nastavili dalje za Damask.
Lokalitet je podeljen na četiri jasno razgraničene regije i ima površinu od šest kvadratnih kilometara, Veliku kolonadu (The Great Colonnade) i spomenike duž nje, velicanstveni hram boga Bela, grobnice i arapski zamak. Za četiri sata koliko smo obilazili sve to uspeli smo samo da dotaknemo istoriju ovog nekada grandioznog grada.


Tetrapilon	Belov hram


Zamak dominira	Sve izgleda ogromno

Rečima se ne može opisati. Da sam birala odlazak u neku zemlju, Sirija mi nikad ne bi pala na pamet. Tek u Palmiri sam shvatila koliko malo poznajem istoriju, a koliko je to bitan segment ljudskog života.
U 12 i 30 smo krenuli za Damask, gde smo stigli u 17 sati i smestili se u hotel.

Petak, 7.08.2009. i subota, 8.08.2009.

Pricati o Damasku, koji je glavni, a ujedno i najveći grad Sirije, sa četiri miliona stanovnika i najverovatnije, najduže nastanjen grad na svetu - u njemu se živelo još pet hiljada godina pre nove ere, ne bi imalo smisla. Damask svakako treba videti. Mi smo uspeli da posetimo ono što je najpoznatije u njemu: džamiju Omajadu, Saladinov grob, Azem palatu, kapelu Svetog Pavla,, pokrivenu pijacu, čuveni Suk al Hamadija, stari grad na brdu iznad Damaska.


Džamija Omajada	Kapela Sv.Pavla

Nedelja, 9.08.2009.

Rano smo ustali, ali smo zbog nekih problema sa vizama vozača, Damask napustili tek u 11 i 30. Dvadeset kilometara odatle posetili smo pravoslavni manastir Saidnaja, koji je posvećen Devici Mariji.

Saidnaja

Manastir je poznat po lepoti i hrišćanskoj tradiciji. Posle Jerusalima, Saidnaja je najpoznatije hodočasnicko mesto za hrišćane.
U manastiru se nalazi i jedna od najvažnijih ikona hrišćanskog sveta, za koju se veruje da je naslikao sv.Luka. Manastir je nadaleko čuven i obilaze ga ljudi svih vera, jer su duboko ubedjeni da je čudesan i da donosi ozdravljenje i blagostanje.
Odatle smo nastavili put do Malule, poznatog aramejskog sela smeštenog u izdubljenim stenama planinskog masiva, u kome se još uvek govori aramejski jezik kojim je govorio i Isus Hrist.Tu smo posetili pravoslavni manastir svete Tekle i katolicki manastir sv. Serda.


Malula	Manastir sv.Tekle

U 17 sati smo stigli do jednog od najočuvanijih krstaških zamaka - Krak de Ševalije, koji se nalazi na jednom brdu koje dominira okolinom.

Krak de Ševalije

Ovaj veličanstveni krstaški zamak izgleda onako kako je izgledao i pre otprilike 800 godina. Predstavljao je utvrdjenje glavnog puta od Antakije, u Turskoj, do Bejruta, u Libanu. Sagradjen je i proširen izmedu 1150. i 1250. Imali smo samo sat vremena za obilazak, jer se kapije za posetioce zatvaraju u 18 sati.
Odatle nastavljamo put ka Turskoj. Granicu izmedju ove dve države prelazili smo dva ipo sata, tako da u Arsuz, malo selo na obali Sredozemnog mora, stižemo u 3 i 30 posle ponoći. Smeštamo se u hotel u kome ćemo boraviti sledeće četiri noći.

Ponedeljak, 10.08.2009. do petak, 14.08.2009.

Ovih pet dana proveli smo na moru, sunčali se, plivali, ali i stigli da odemo na tri izleta.
Obišli smo Karatepe, mesto gde se nalazila letnja rezidencija hetitskog kralja i tu smo se upoznali sa Hetitima. To je narod koji je dosta kasno otkriven i koji predstavlja kariku koja je nedostajala, vezu izmedu Sumera i Grka. Susret sa drevnom civilizacijom Hetita ostavio je veliki utisak na mene, utoliko pre što se nalazište nalazi u borovoj šumi okruženoj jezerima tako da se ne oseca nesnosna vrućina.
Obišli smo i Iskenderun, bivšu Aleksandriju, koju je podigao Aleksandar Makedonski i koji je bio najveća turska luka sve do 1960.god kada grade luku Mersin koja preuzima primat.
Treći izlet nam je bio u Antakiju, glavni grad provincije Hataj, sa oko 150 000 stanovnika. Nekadašnja Antiohija na Orontu je grad izuzetne istorije i značaja za helenizam i rano hrišćanstvo. Obilazimo Arheološki muzej sa drugom najvećom kolekcijom antičkih mozaika na svetu i Crkvu sv. Petra, koju su izgradili krstaši u XII v. kod pećine u kojoj su se tajno okupljali hrišćani da bi slušali prve propovedi sv. Petra polovinom I v. Zanimljivo je da se ovde i danas obavlja služba nedeljom i za velike praznike.
U petak u 19 sati, sedamo u autobus i krećemo ka Istambulu. Otpočeo je naš povratak kući.

Subota, 15.08.2009.

U 9 ujutru smo stigli u isti onaj hostel u Istambulu u kome smo prespavali kad smo krenuli na ovaj naš tronedeljni put. Imali smo još jedan dan za Istambul. Ovog puta smo obišli i Kapali čaršiju, jer bez nje mnogi Srbi ne bi ni pristali da dodu u ovaj grad. Večerali smo u restoranu blizu hostela i oko ponoci legli.

Nedelja, 16.08.2009.

U 7 smo već krenuli na put, čekalo nas je skoro 1000 km do kuće. Granice smo lako prešli, i u 19 i 30 po bugarskom, a sad već 18 i 30 po našem vremenu ušli u Srbiju.

Hvala svima koji su sa nama bili na ovom putu. Prvo, hvala Vladi Matkoviću koji nam je bio vodja na planini, hvala Dijani koja nas je vodila kroz istoriju koju smo obilazili, hvala vozačima Laste koji su imali neizmerno strpljenje za sve nas, hvala Zekiju i Erkanu, kurdskim vodičima bez kojih se ne može na Ararat, i na kraju hvala svim učesnicima puta na lepom druženju, jer bez toga ovako dug put ne bi ostao u lepom sećanju.